Šeki

Pričao mi je daidža kako se samo jedan jedini put u povijesti nogometa dogodilo da kapiten tima zvekne šamar suigraču i da ga izbaci iz igre. Na jednoj davnoj utakmici u Zagrebu, Zvezda – Dinamo. Zajedno s loptom protutnjao je Šeki kroz noge, mislim Franji Velfu. Pa se onda vratio da to još jednom uradi. Nije uspio samo zato što je Mitić intervenirao.

Priča, ili anegdota sve je jedno, kaže da se samo jednom dogodilo da nogometaš u nekim novinama dobije ocjenu 11 (jedanaest) i da ga sa terena iznesu protivnički igrači, ili možda njihovi navijači. Šekularac u Čileu, a protiv Urugvaja.

Ja sam opet svojim očima gledao tekmu OFK Beograd – Zagreb, u Kranjčevićevoj. Na terenu su bila samo tri igrača: već vremešni i ožpred kraj karijere Šeki i Miloš, i mlađahni Santrač. Ako me sjećanje ne vara, bilo je devet prema dva za OFK. Šeki i Miloš su bez neke velike trke, po svom terku i istilahu vezli fini vez, a mlađahni je samo zvek’o. Da je zveknuo sve što je mogao tamo gdje je trebalo, da dva tri puta nije pogodio golmana, bilo bi brat-bratu jedno trideset razlike. Možda je to bio labuđi pijev, ali je od te pjesme sve orilo i gorilo.

Kažu neki znalci, pa neka su i nabacili malo finog maltera, što je sasvim u redu, da su davno, još „zelenog“ Šekija pitali ko su najbolji nogometaši na svijetu. A da je on klejovski „bezobrazno“ i prepotentno, naravno s punim pokrićem odgovorio – ja, Puškaš, Pele i nema više.

Potpuno sam ubjeđen da je dan danji, uz sve Maradone, Ronalde, Ronaldinje, Kakae i ostale Zidane taj odgovor i dalje na snazi. I baš tim redoslijedom. Uz možda, potpuno subjektivno, malo izvinjenje Veležovoj desetki, Franji Vladiću – Kulji.