SVOJTA

 Kod Drage i Ćoze (Edvina i Goran Lozo). Priča do rana i „Smrt torta“. Protiv bolova pred spavanje. U petak po podne dopeljali su se, iz Norveške preko Drezdena Aco i Sanja sa mlađim podmlatkom (Kovačevići). Dok su Zuska (Zuzana Kovačičova) i njen brat Jura (Orešanski) na letisku u Beču čekali da se iz Toronta prizemlji ljepša i bolja polovina Pilipovića, Verica. I opet svi u Centralu u Zelenečskoj, pa ko šta dohvati. U subotu se Draga otpeljala do aerodroma u Bratislavi da dočeka još jedan norveški par a Slovence, Sanju i Rolanda (Štucine, iako je Sanja „jednom Đinović, uvijek Đinović“). Ćoza je sebi dodijelio Beč, na aerodrom po Zorana (Pilipović). Koji svakog živog može prevariti i učiniti mu se kao dobrica, ali Verica najbolje zna s kim ima posla. A onda su Ćoza i Zoran trebali dočekati, u istom tom Beču, autobus iz Mostara sa Kolečićima (Slavica i Miralem – Miki). Autobus je kasnio, zastoj na hrvatsko-slovenačkoj granici, pa je do Centrale došao samo Zoran. E da, Zorana smo, kako i priliči dočekali uz „Svilen konac“, a Rolanda, ne i Sanju, još priličnije. Njega je kao Austrougara čekao „Marš na Drinu“. Nešto ranije, predveče, Marko (mlađi Lozo) i supruga mu dopeljali su iz Praga, u koji su se prizemljili l'etadlom iz Vašingtona, Mladena i Suzanu (Basarići), a iz Bratislave stigla je i Sonja (Lozo). Njen dragi, Ivan Bednarik, zet u najavi, već je bio tu. Suzani smo pripremili „Ti bi htjela pjesmom da ti kažem“. I pogodili da joj ime baš odgovara. Ćoza se vratio u Beč i negdje oko dva i po-tri dovezao Kolečiće. Kompletna ekipa, osim Australijanaca Kusturica, koji su u zadnji čas bili spriječeni, i za Mikija „Kopao sam dubok zdenac“. Opet šta ko dohvati. Draga namirila, dugogodišnje iskustvo i niko ne zna kad sve stigne, enormne količine ića i naročito pića. Pa do rana, do skapavanja, zajebancija, pjesma i suze svakakvih razloga. Ja sam se, stara kenjčina, nakon baklave protiv bolova, mahnuvši Zuski, lagano izgubio.

U nedelju, prva „zvanična“ fešta kod Zelenčana. S kojima prijateljujemo već trideset godina i koji su, prva stanica, o mnogima od nas za izbjeglištva brinuli. Fešta na imanju Vitka Bednarika. Prikrali smo se do kapije, naglo otvorili i uhvatili ih sa „Na kralovej holy“. Samo su na trenutak bili zatečeni, spremni nas dočekati sa „Od Vardara pa do Triglava…“, kruhom, solju i rakijom. Stigao i Julo Lerinc. Ponedeljak je bio dan samo za nas i Zusku. U vinariji „Elesko“, u Modroj. Izbor vina „sačuvaj“ Bože. Količina još „gora“. Dva rođendana, Verici i Suzani, sastavljena u jedan. Stigla još jedna trojka bratislavskih Mostaraca. Moj nekadašnji đak Gogo sa harmonikom. Pa što na stolu, pored, ispod…

Dogovor, opet za dvije godine. Možda i junska svadba Sonje i Ivana dogodine. Ko zna, ali svakako.

Pa teška srca svak na svoju. Dobro raspoređeni po Kugli. Neuništiva svojta.