Tri pjesme šutnja (reprizno)

LI O CENJK AJ EM EN E? / Kad gledate guznu curu, / cenite je. / Kad slušate državnika, / cenite ga. / Kad vas bije neko jači, / cenite ga. / Cenite se i kotite, / blago vama. / Svaki svakom turi cenu, / baš na mesto. / Cenite se i cenjkajte, / u ljubavi. / Joj trgovci, braćo moja, / demokratska! / Dobro i zlo nisu protiv – / već se cene.

/ Ocenite časne smrti i nevolje. / Zacenite ko da smrdi, / a ko ne. / Procenite ko je pošten, / a ko srećan. / Nigde nema takvih radnji, / ko kod nas. / Jedan plače, deset ceni: / čemu to? / Jedan radi, deset ceni: / koliko? / Cenovnici ovešani svukuda. / Za slobodu, za robiju – / cene se. /

Momci cene devojčice, / zarana. / Devojčice procenjuju, / cenu srama. / Sram se ceni, jer je sramljiv, / brzo plane. / Uokolo sve trgovci, / blago nama. / Ocenjuju da li gladan jede, / zar? / Ocenjuju da li Ustav treba, / još? / Ocenjuju gde su blaga, / kome dat? / Svuda cene za poštenje, / izvešene. / I svi ljudi, kratki život, / ocenjuju. / Bolje s mirom, nego s čirom, / misle svi. / Nikog nema da se zbuni, / da zgreši. /

Svi računar, oštrousti, / kupiše. / Deca glede, deca glede, / deca gled“. Bio sam nastavio tu noć tražiti Vujicine knjige, zapravo moje knjige, koje je napisao Vujica, nije ih on napisao već je u njima ono što je on napisao, malo-malo stajao bih po 15 minuta ispred neke police i buljio u njih desetak, tih 15 minuta, iako sam već otprve vidio da tu nema ničeg od onog što tražim, možda i ima, možda buljim baš u to pred nosom a ne vidim, ali svejedno, na kraju, nakon dva puna sata, minuta više – minuta manje, ukočio sam se, razvalio me svaki zglob, svaki kičmeni kralježnjak, da bi mi se na sve to još i prispavalo, nije mi se prispavalo, nego sam morao malo leći, usput spržiti neke kekse sa svim i svačim, a najjačim ukusom čokolade i naranče, da me ništa ne boli dok spavam, kad zaspem, i kad najprije svima kažem laku noć, Vujicinom pjesmom, pjesmom koja je lijepo uživala na mom kauču dok sam ja stajao dva sata, podijeljena na po 15 minuta, tražeći bilo šta što bih ovdje mogao ukucati, a da je prigodno kad krenem spavati, jebo mater kad znam gdje sam, aha, kod ove odmorne pjesme sam i evo vam nakon sto sam, jebi se pa rasti, hajde laku noć svima, pa kud puklo da puklo, a pucat ce, nije ni bitno, evo, SPAVANJE U KAUCU, vidi nije, ćirilica je:

Pa jutro. Evo je osvanuo lijep suncan dan. Ne dajte da vas prevari, a nemam namjeru vam ni ja dati… Abdulah Sidran: „DA JE U SVEMU TINJAO BAREM… / bratu Edi / Trebalo bi ustvari što prije umrijeti. / Pa neka se potom sve jednako zbiva, ali / bez nas. Dovoljno smo patili, i dugo – / ništa ne naučivši, do drugom jeknut / u uho, ali krivom riječju, i u loš čas. / Eto. Umrijeti, brate, jednostavno.

Nek / svrhu našu na svijetu potom ispunjuju / drugi: jačih duša, s pomalo svirepim / bratom pod kožom. Pravedan bio bi taj san, / u kom se dise pun ozona vazduh, kada nigdje / više ne postoji onaj u kom je nekoć/odjekivao naš smijeh! / A da smo bar kome pomoći mogli! Da je / bar nekom, bar na tren, bivalo lakše / na našu riječ! Da je u svemu tinjao / barem suštine neke list hranjljivi! Već / ništa. Umnožen jad, i vježba u trpnji / neprestana. Odasvud mrak“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.