Vakat za ohanut

Pogledam na već provjerenu stranu, prozor širom otvoren.

I ne samo jedan.

Rekoh a da zatvorimo ovo.

Ne, neka malo iziđe dim i uđe malo zraka. Kojeg jebenog zraka, ulaze samo ove čestice, koje ubijaju brže od cigara, zatvaram, više sam za ovo sporije.

Proluftavat ću povremeno.

I tako.

Oko trice nariktah budilnik na svakodnevnih osam i dvadeset, kad počinje raspored bombona i prikupljanje vijesti iz tuzemstva i inozemstva i još svašta nešto, pa u krpe.

Uz blagi pogled na mogućnost buđenja.

Pun opijuma za narod.

Jutarnja zvonjava, ni slična onoj sa budilnika, a opet bunovan nisam baš siguran, neka je, trajanje će mi reći koje je fele.

Mali je broj onih na kugli, koji me mogu pozvati u svako doba i dana i noći, koji ne moraju čekati podne.

Natjerah se, pogledah, osam i deset, ko li je.

Spreman za prebiranje familije.

Ništa od tog, sestra, nešto oko testiranja.

I jebi ga, ustajanje, uključivanje prijemnika programa elektronskih medija, topla limunada zaslađena medom, slaganje kutijica, priprema pregleda poruka preko vibera i mreže mi.

Taman koliko koliko treba vremena da pređem na bombone, pa na kahvu i cigare.

Sa ekrana neke vijesti, a onda nastavak na ono sestrino pitanje, pričom o vakcinaciji i drugim mjerama.

Pričom koja polako pandemiju i sve oko nje okreće na aferu, stavljajući nekako u drugi plan one dosad nagomilane.

Bez pominjanja onog što ih povezuje.

Ili je meni nešto promaklo.

Bez pominjanja i mog potpisa, da na sve, ali baš na sve, koliko god da znam samo za jedan taj potpis, onaj na papiru za vakcinaciju, pristajem isključivo na svoju odgovornost.

Čak i izjavu veselog sluge na planu obrazovanja, kako je „obrazovni sistem pokazao rezistentnost na (kovid 19) virus“.

Zinuh, umalo me ne puče grč u vilicu, rekoh ma nosi se.

Sredih se, zbigecah koliko je to moguće, nabacih naočale kako mi se na očima i svemu oko njih ne bi moglo prokužiti unutrašnje stanje, kako bih mogao izigravati facu i pravac u Monk’s, u ćošak koji mi odgovara.

Odnekud se odmah pojavi osoblje sa izvolite.

Imate li Jamesona.

Ima.

Donesite mi bocu, zdjelu leda i veliku čašu vode.

Izvadih iz džepa dobro sačuvanu cigaru, onu na kraju motanja izvaljanu na unutrašnjoj strani butina mladih Kubanki i rezalicu.

Otkinuh vrh, sačekah osoblje, guc vode, pa guc Jamesona, opet malo vode, pa zapalih, udišući duboko u pluća i šire, skroz do pete, odgovarajuću količinu dima.

Onda malo sačekah i lagano ga izdišući pustih.

Ne da se ne zakašljah, ni ne kahnuh. Ponovih sve to, u pravilnim razmacima, laganica, dva tri puta.

Samo što sam sebi ne rekoh „a razlike“.

Ne stigoh, pretekoše me u glavi glasovi svekolike svojte od Australije, preko Europe do Sjeverne Amerike.

Popih nekoliko Jamesona, taman koliko je trajala cigara, odsjedih još kratko da se sve slegne, pozvah osoblje, rekoh utefterite, pa će „ja vlah ja Turčin“, ha stigne malo međunarodne penzije i mirovine, ili himanitarne.

Na šta će osoblje – samo uživajte. Krenuh ka kući ko ptičica, spreman za planinarenje do petog. Usput, onako u sebi, rekoh ko vam jebe mater.

Lagano do tavančeta, mira Božijeg i smirele od Petre. Samo da udarim send.