Vela havle

Odgovorio sam sa – Mojne nime dasa, mai menavre…

Bio je to jedan od mojih za četiri godine tristo učenika, a danas još uvijek prijatelja, Sušac. Nisam siguran živ li je, ili ga je pojeo oslobodilački rat ugroženih naroda, strana u sukobu. Četiri godine u ŠUPu, Industrijskoj i večernjoj Upravnoj jedan je od najljepših mi perioda u životu, a evo sam jednom nogom sa one strane. Ni za jednog od svih tih mojih drugova nisam čuo da su išta promijenili u međusobnim odnosima. A nije bilo te izmišljotine od „naroda“ kojem kao nisu pripadali. Ali su svi bili BiHovci. I još uvijek su, „s malom razlikom u formi i žestini“. Običavao sam na prvom času, pravili smo razliku između časa i sata, 45 i 60 minuta, svima, odmah u dnevnik upisati petice. Svi su mi bili odlični. Pa ko je formalno uspio zadržati dobro je, ko nije, jebi ga, ostala mu je dvojka na kraju. Ali skoro svi su grizli da se zadrže sto bliže toj petici, ili baš nju samu. Običavao sam, a i oni su, koristiti kojekakve zajebancije, važno je bilo da „pokupe“ što više mogu. Jednom sam Roma (Mirsad Ramadanović), možda najtalentiranijeg i najperspektivnijeg Veležovog nogometaša, ništa od tog nije bilo, ali je uspio u drugom zanimanju, posebice kao roditelj, pozvao pred ploču, kao provjera, da riješi neki problem. Šutio sam nekih desetak minuta, on jednako tako pred praznom pločom, a onda sam mu zahvalio, zamolio da se vrati na svoje mjesto i dekn’o mu keca k’o kuću. Opća konsternacija. Prvom do sebe, dobro sam čuo, Kaže Rom – A hajvana, majko moja, ništa me ne upita. Rekoh, Rome, to ti meni nešto – Vama ništa. Ozbiljna situacija, jer smo inače svi bili na ti. Nastavio je Rom i dalje – A riješit ćemo mi ovo, može i cigla s krova, može i slučajno auto… Ja opet, Rome ipak ti to meni… Kaže Romina, kako neću, ništa me nisi pitao, a zavali mi keca. Jesam, odgovorih, jučer. Rom se okrene prema svima u učionici, pa će – jesam li vam rekao da nije pri svojoj, mahnit totalno, jučer nismo imali čas. Malo smirim, kažem jučer sam ti bio na treningu. A on će, kakve to veze ima. Ima rekoh, skačeš na loptu glavom kad je na uzlaznoj putanji, k’o da si ptica, pizda ti materina. To ti je onda fizika kec k’o Empajer Stejt Bilding. Romina se zamisli, kaže jebo majku nisam o tome razmišlj’o, piši još veću kečinu, a kad ćeš opet na trening. Naletit ću, nećeš znati kad. More!

Kakve ovo veze ima sa gospodinom Nenadom Kecmanovićem. Svako normalan rekao bi nikakve. Samo što ja nisam normalan. Gospodinu sam, vaktile, malo prije diplomatskih mu ambicija, malo prije nego je nekoj budali palo na pamet proglasiti ga, i tad je to bilo prakticirano, američkim špijunom, malo prije pizdarija koje su onda uslijedile, upisao u dnevnik, tad sam imao takvo mišljenje, peticu k’o grad. Kasnije se svašta događalo, bio sam i zaboravio, a onda je gospodina pošlo, fasov’o je keca sa „postoljem“. I evo baš ovih dana, kao poznati historik Republike Srpske, nepopravljivo ga je utvrdio.