Mir, tišina, razbudžuša po mom terku i po istilahu razvučena do podne. A onda podne. I kad hoće baš hoće. K’o biva da bacim oko na novosti. Info TeVeBedevedesetdvojke. I zajeb. Sjeba mi, ali ne samo dan, europska Srbija.
Sjebaše me socijalni radnici sa odgovarajućom direktorkom u Aleksincu na čelu, policija sa veselim Dačićem na čelu, slugom posebno za „ubrzane postupke“, skupštinari, vladari, opštinari, lokalna samouprava, salonski civilni borci za ljudska i druga kojekakva prava a za dobre pare… Pri ruci mi Ona, pa sam joj, kao osobnom predstavniku većinskog naroda skres’o sve što slijedi pomenutima. I recimo broju od jedno par miliona, ima valjda nešto izuzetaka, pripadnika „srpskog naroda i drugih građana“ koji ovim zemljopisom bauljaju. Prvo: „Porodica Igrutinović, zbog velikog siromaštva ne uspeva čak ni lična dokumenta da obezbedi, bez kojih ne mogu da ostvare ni socijalnu pomoć, ali ni dečje dodatke. Pored toga što dve samohrane majke nemaju ni lične karte, ni jedno od petero maloletne dece nema ni zdravstvene knjižice. Porodica Igrutinović samo je jedna u nizu na teritoriji kuršumlijske opštine, koja živi ispod praga siromaštva.“
Pa drugo: devetnaestogodišnji Marko Tosković, rođen u Kruševcu, kao dijete ostao bez majke, do nekih godina bio u navodno odgovarajućoj ustanovi u Aleksincu, a poslije šestog razreda prebačen u što kažu Zavod za vaspitanje dece u Nišu. Iz Niša se vratio u Aleksinac. Izgubio ličnu kartu izdatu u Kruševcu, ne može do nove jer nema stalnu adresu, nema ni srodnika, a ni krntija od odbačenog nekog automobila u kojoj živi nema ulicu, nema broj, nema ni vlasnika kao mogućeg stanodavca. Radi sve što može e da bi preživio. Skoro da mu je dobrodošlo kad ga je zatvorilo kao „uličara“ na dvadesetčetiri dana. Siguran stan i hrana. Sve ga tjera na kriminal, a on ne bi. On bi… Ne može da ostvari „pravo na lečenje niti na socijalnu pomoć“, jer njega ili zapravo i nema, ne postoji, a ako i postoji, što kaže tzv. direktorka tzv. Centra za socijalni rad u Aleksincu – on se odjavio iz Kruševca, on može biti žitelj bilo kojeg drugog grada na teritoriji Srbije, tako da kao takav on ne može da ostvari nikakva prava preko Centra (njenog-ja!), niti stalnu pomoć, niti određena druga materijalna davanja, povremena materijalna davanja … jer nema ličnu kartu. Znači njegovo mesto prebivališta nije u Aleksincu. Reče tzv. Socijalna direktorka i osta živa. Nepostojećem Tosketu izgleda nekim čudnim putevima pomažu postojeći neki Aleksinčani. Dok ga se već npr. Niš i Kruševac odriču. Jer je nestao između odjave i prijave.
A nepostojeći Toske će – Ja želim da živim život normalno, da se negde zaposlim, da nađem ili na selu ili bilo gde, znači nije bitno da li je to selo, da li je grad, …, što sam sposoban ja ću to da radim. Voleo bih i da se oženim i da imam porodicu svoju…
E pa naslov vam svima, „koliko vas goč ima“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
