Bliži li se Veliki prasak?

Kao što neće čitati naučne radove već se zadovoljiti informacijom da se Svemir širi tako verovatno neće zalaziti u zvanične ekonomske izveštaje kada već postoje nikad uspešniji državnici da ga u svakoj informativnoj emisiji ubede da se i mi rasplinjavamo. Jedina razlika je što je tamo gore sve krenulo od Velikog praska dok naš mali ekonomski univerzum izgleda da hita u suprotnom smeru.

Kada premijer kaže da je naša ekonomija stabilna verujem mu kao i svakom teorijskom fizičaru. To što on naziva stabilnim ima toliko nedovoljno poznatih i problematičnih mesta da je više nego pretenciozno iznositi takve tvrdnje.

Jedino gde u ovoj situaciju izlazimo iz domena teorije i gde stajemo na čvrsto tlo jeste u činjenici da nam izborne godine troše vreme za sprovođenje reformi, a još jedna je pred nama. Iz izveštaja Fiskalnog saveta vidimo, crno na belo, da ove godine najveći deo strukturnih reformi nije sproveden. Sve što je teško i dalje se odlaže i to zgušnjavanje problema u vremenski ograničenom okviru može samo da izazove prasak koji će za nas značiti isključivo novo prolongiranje boljeg života.

Ako se odamo čitanju između redova odnosno tumačenju podataka dolazimo do toga da značajan deo ovogodišnjeg uspeha u povećanju prihoda leži u niskim cenama energenata i uterivanju sive zone u legalne tokove i kao takvo vrlo lako može da se ne ponovi u narednim godinama. Kada tome dodamo i jednokratne prihode koji su obilato doprineli prilivima kojima se hvali premijer, to nas prikazuje u vrlo ranjivoj poziciji, daleko od one koja se može nazvati stabilnom.

Ahilova peta su velika javna i državna preduzeća, kao i lokalna komunalna. To su crne rupe našeg malog svemira koje prete da nas progutaju. Kako to u praksi izgleda? Napravićemo malo poređenje.

Od Evropske unije svake godine dobijemo kroz IPA program oko 200 miliona evra za modernizaciju sistema u kojem živimo. Svake godine, isto toliko pošaljemo u crnu rupu zvanu Srbijagas. Svake godine, toliku sumu proguta crna rupa zvana lokalna komunalna preduzeća. Ove godine 200 miliona evra boljeg funkcionisanja države potrošićemo na dug Petrohemije i isplatiti pomoć penzionerima (do čega uopšte nije trebalo da dođe jer im na prvom mestu nije trebalo smanjivati penzije). Svake godine žrtvujemo bolju budućnost zarad održavanja nečega što je neodrživo.

EPS duguje više od milijardu evra. Kako Fiskalni savet to poetično opisuje, EPS bi mogao da „potopi“ budžet. RTB Bor mora da vraća inostrani kredit i pošto strance više poštujemo nego sebe, novac je našao tako što ne plaća struju (izveštaj Fiskalnog saveta). Reforme u ove dve kompanije i dalje tapkaju u mestu. Viškovi radnika kako u državnom delu privrede tako i u administraciji rešavaju se gotovo isključivo odlascima u penziju. Takvo „čišćenje“ će potrajati.

I nisu samo državna preduzeća problem. Problem je ukupno ponašanje države. Steg koji sada postoji, atmosfera koja je brižljivo negovana godinama, dovela je do toga da privrednici mahom ćute kada pomisle na naplatu potraživanja. Strah od gubitka budućih poslova, strah od inspekcija, strah od svega, mogu se samo nagađati razlozi.

Šta kada taj steg krene da popušta? Kada počnu izborni porazi i kada se poverioci ohrabre da iskoriste politički vakuum i zatraže svoje. Koliki će dugovi doći na naplatu i koliko će biti domino efekat zasad može samo teorijski da se nagađa.

Dok dlanom o dlan, možemo iz ove nazovi stabilne situacije da se nađemo u vrlo nepovoljnoj, da se suočimo sa daljim ograničavanjem plata i penzija i s tim povezanim posledicama. Pitanje je da li postoji gravitaciona sila koja bi zadržala situaciju pod kakvom-takvom kontrolom. Još kada pomislimo da postoji i antigravitaciona sila u vidu realne mogućnosti da opozicioni kandidat postane predsednik i tako dodatno zaljulja brod.

Davno smo zašli u petu godinu skupljanja hrabrosti da se nešto uradi tako da ishod sa nastankom političkog haosa u našem malom univerzumu i ne bi bio loš, možda bi trgnuo onoga ko bi trebalo što pre da se trgne. Problematičniji je ekonomski haos, ali kada neko sve ove godine ne rešava najvažnije probleme nudi nam samo besmisleni izbor između praska ili potopa.