Bolji život ni za dve godine

Ovog puta zbog BDP-a i fiskalnog deficita jer to su pokazatelji koje nam je nametnuo premijer kao veoma važne. Prihvatamo tu igru.

Kao što tabela iz ovog dokumenta prikazuje. Naš rast je najslabiji i biće najslabiji i ove i sledeće godine. Tek tamo 2018. imaćemo nešto bolji rezultat samo od Crne Gore. To nisu podaci Evropske komisije, to je ono što je svaka od zemalja zapadnog Balkana, zajedno s Turskom, poslala u Brisel.

Šta goni ovdašnje balkanske lidere da veruju da će već 2018. približiti svoje zemlje stopama rasta koje obećavaju bolji život? Vera da će se mnogo graditi. Ili bar dovoljno jer su naše ekonomije (osim turske) toliko plitke da ih i 50 kilometara autoputa može pomeriti makar statistički. Nadaju se i stranim investicijama, ali ako bi se trebalo kladiti bolje onda novac staviti da ćemo nešto zaista i izgraditi.

Evropska komisija ne misli tako, veruju da su vlade ovog regiona ipak previše optimistične. Osim Srbije, sve druge su već smanjivale projekcije rasta iz prošle godine i rizici za uspehe koje su zacrtali su i dalje prisutni. Niti je bitnije popravljena investiciona klima niti su rešena odlaganja i ograničenja koja prate javne investicije. Krenuli smo u trku s ćelavim gumama i puno volje.

Brisel korektno primećuje da imamo slabe veze sa zemljama regiona odnosno zemljama CEFTA koje su nam važan trgovinski partner. Jedini kakav-takav put ide prema Makedoniji dok prema Bosni, Kosovu, Albaniji i Crnoj Gori nemamo ništa bolje od magistrala. Ni sa EU nije sjajna situacija. Jedine ozbiljne veze su ka Hrvatskoj i Mađarskoj, delimično Bugarskoj, dok je zabrinjavajuće koliko smo slabo povezani s velikim tržištem Rumunije.

To je naravno nemoguće rešiti u mandatu jedne ili dve vlade, ali dolazimo do druge važne poente izveštaja, koju vešto izbegavaju naše vlasti – nisu putevi jedina infrastruktura koja nam je potrebna. Izveštaj primećuje da smo posvećeni koridorima 10 i 11, ali smo u našim razvojnim planovima potpuno zaboravili Dunav. Takođe, pristup širokopojasnom internetu ima samo 55% domaćinstava. Izgradnja gasne konekcije Srbija – Bugarska o kojoj se tako pomepzno pričalo neće početi pre 2018. Na kraju, Brisel ističe i da nije samo izgradnja fizičke infrastrukture cilj već i bolje upravljanje transportnim sistemom ili uspostavljanje regionalnog tržišta energentima.

U svađi smo s prioritetima ili ih ignorišemo. Ili jednostavno ne donose glasove.

Malo i o temi budžeta. I tu nas Brisel upozorava na rizike. Kapne tako neplanirano 12,7 milijardi dinara od koncesije na frekvencije, ali daleko da će jednokratni prihodi, čak i kada se pravilno upotrebe za smanjenje deficita, odgoditi problem reforme javne administracije i javnih preduzeća. Ovih dana uveliko se vode razgovori o drugom pitanju. Kod EPS-a i Železnica pitanje je ljudstva, kod Srbijagasa dugovi.

Srbija dobija pohvale, makar za pokazanu spremnost na početku tog procesa, ali brine jedna važna rečenica – „međutim, planirano strukturno prilagođavanje nakon 2016. je gotovo ekskluzivno zavisno od nastavka zamrzavanja plata i penzija i daljih otpuštanja u javnom sektoru što će biti sve više teško za primenu“. Zvuči poznato? Zvuči drugačije od onog što dobijamo s konferencija za novinare? Da, tako je, i zabrinjavajuće, posebno za penzionere, imajući u vidu da Evropska komisija komentariše mere koje smo mi predložili.

Nivo našeg javnog duga je šampionski u regionu i ostaće takav do 2018. dok, eto, i tu ne „pobedimo“ Crnu Goru. Do kraja tog perioda, naši izdaci za kamate po kreditima ostaće visoki. Takođe, iza brda se valja još jedan rizik. Kako izveštaj slikovito opisuje „loša finansijska situacija u pojedinim velikim javnim preduzećima“ ostaje mogući izvor novih obaveza za budžet. Na kraju, naš dug je veoma osetljiv na kursne razlike i ako dođe do klizanja dinara, raste i dug prema BDP-u.

Zaključak – do 2018. teško, a posle ćemo da vidimo.