Dani stida i besmisla

Nije potrebno ulaziti u pitanje iskrenosti gospodina, dovoljno je samo razmišljati u kakvoj to zemlji živimo ako premijer mora da radi 24 sata. Nijedan sistem koji funkcioniše ne zahteva da bilo koji službenik provodi slobodno vreme u kancelariji. Premijer koji je imao četiri godine da mnoge stvari postavi na mesto možda bi trebalo da sakrije da i danas radi 24 sata.

Nisu prošla ni dva dana od Valjeva, a već sam imao priliku da se ponovo osetim postiđenim informacijama koje sugerišu da sistem ne funkcioniše. Uprkos svim navodnim zalaganjima na privlačenju investicija, danas možete da čujete kako se igramo i sa ograničenim brojem potencijalnih investitora.

Neću da sudim o istinitosti reči koje sam čuo, ali priča ide ovako: investitoru su ponuđene dvostruko veće subvencije da ne ode u opštinu u koju je želeo već u neku drugu. Neko bi na prvu loptu pomislio da je to logično, dati više novca da fabrika nikne u manje razvijenom kraju. Međutim, problem je što nije reč o manje razvijenoj lokalnoj samoupravi već sličnog nivoa razvoja. S obzirom na to da imamo propise (da li su jasni je nova tema) koji definišu raspodelu podsticaja, smrznem se kad pomislim kako bi tako nešto bilo sprovedeno i koliko su onda ti propisi rastegljivi. Nadam se i verujem da nije sprovedeno i da će ova zemlja jednog dana imati sistem koji ne dozvoljava bilo kojem/čijem interesu da se nečeg takvog doseti.

Više nego dovoljno vremena premijer je imao da gradi politiku koja će učiniti Srbiju zemljom u koju investitori dolaze zbog dobrih uslova za poslovanje, a ne na osnovu subvencija. Sve što je na tom planu učinjeno jesu građevinske dozvole, ali daleko od toga da je takva reforma dovoljna.
Ni pet dana od Valjeva, a došla je sednica Skupštine Srbije. U ovoj godini doneto je tek 56 zakona (sa budžetom biće 57). Na prste jedne ruke mogu da se nabroje oni sa reformskim potencijalom, da se nazovu sistemski. Oko trećine bili su zakoni koji potvrđuju bilateralne i druge sporazume. Pred nama je još jedna izborna godina. Zasad nije predviđeno biranje narodnih poslanika, ali zbog simboličke, a verovatno i suštinske vrednosti predsedničkih izbora, nije lako oteti se utisku da ćemo zimskim snom prespavati još 12 meseci.

Posle priznanja da je nemoćan da se suoči sa privatizacijom fudbalskih klubova, potom i sa huliganima, te da je krivo informisan jer ga zasipaju netačnim podacima o poslovanju velikih državnih sistema, da okleva da se suoči sa nelegalnom gradnjom, juče smo imali priliku da čujemo da premijer nema snage ni da reguliše plate u javnom sektoru. Ako je najveći domet njegove moći da im smanji dnevnice, meni je teško da verujem u njegovu iskrenost. Čime se vraćam(o) na početak.