Filozofija igre

Ne mislim da su Amerikanci fizički previše superiorni u odnosu na naše ili bilo koje košarkaše. Pogotovo ne mislim da njihovo košarkaško znanje drastično odskače (Željko Obradović je to davno objasnio rečenicom da u svakom NBA timu pet igrača vredi dok bi ostali bili osrednji i u Evropi). Sve je to nadoknadivo kad se tim dobro pripremi i kada tokom utakmice uđe u pravi ritam i šut. Zar to nije nekoliko puta dokazano?

Međutim, kako prave razliku ili kako ja to vidim? Kad američki igrač šutne ka košu, najmanje trojica, ako ne i četvorica trče na skok. Kad naš igrač šutne (ili bilo koji drugi) ostali najpre gledaju na koju stranu će lopta da se odbije pa ako ide u njihovom pravcu nešto će pokušati. Nije teško zaključiti da američki Drim tim tu pravi prevagu, osvaja mnogo više lopti i ima mnogo više napada. I sa prosečnim šutom lako će vas savladati. Zar se tako reaktivno ne ponašamo i u životu?

„Keep your eyes on the ball“ je rečenica koju slušaju od prvih koraka u sportu. Veoma su fokusirani i još više motivisani. Cela američka kultura je u velikoj meri kultura podrške i ohrabrivanja na pokušaj i uspeh. Antiamerički raspoloženom stanovniku planete sve ovo zvuči kao preterivanje, ali čini mi se da je upravo to ono što ljudi ne vole ili, bolje rečeno, mrze što nemaju znanja, snage ili volje da isto to pronađu u sebi niti podršku nalaze u okruženju.

Zašto je naša kultura takva da nema adekvatnu paralelu američkom izrazu „go for it“? Zašto se naši košarkaši ne oslanjaju na sopstvene snage nego prizivaju nekakav srpski inat (šta god to bilo)? To su pitanja kojima bi trebalo da se pozabavimo.
Problem je što nema volje ni za prvi korak na tom dugom putu. Lakše je rušiti nego graditi. Lakše je svaki dan vaditi oči s Hrvatskom nego kontrirati porukama mira i spremnosti na rešavanje problema.

U svetu ekonomije najviše me vređaju poruke koje iz konferencije u konferenciju šalje guvernerka Jorgovanka Tabaković. NJen fokus je na niskoj inflaciji. Glasačkom telu stranke iz koje dolazi to verovatno zvuči veoma blagoglagoljivo jer im je važno samo da cene ne skaču.

Međutim, šta još znači inflacija i čime se to guvernerka (ne)svesno hvali? Izostanak inflacije jednostavno oslikava i jednu bolnu činjenicu – da nema novca u sistemu. Privreda nema sredstva da stvori novu vrednost. Tapkamo u mestu.
Prema podacima NBS, česti su meseci u kojima cene proizvođača industrijskih proizvoda padaju. To je dobro za kupce, ali za njih deflacija znači manje novca, manje ulaganja u proizvodnju pa i otpuštanje radnika. U anketama najmanju inflaciju očekuje upravo privreda jer zna da nema šta da je „okine“.

Prema podacima Udruženja banaka Srbije, u prvih sedam meseci, nivo zaduženosti privrede povećan je svega 0,8 odsto. To je mizerija. Bankari pokušavaju, ali mahom uspevaju da plasiraju kratkoročne kredite, koji su slika preživljavanja. Investicioni krediti su manje-više na sličnom nivou u poslednjih nekoliko godina.

Šta još kažu podaci naše centralne banke? U kategoriji dugoročnih kreditnih obaveza prema inostranstvu, banke se od avgusta 2012. (do trenutka do kojeg je zaduživanje stalno raslo) kontinuirano razdužuju i vratile su se na nivo s kraja 2008!
Čak nas i Evropska unija iz izveštaja u izveštaj upozorava da nam je inflacija ispod nivoa koji nam je potreban. U našem svetu institucije tako nešto predstavljaju kao vrhunski domet.

Umesto da se država ozbiljno pozabavi još jednim problemom na koji nam ukazuje Evropa, da privreda nema kvalitetne izvore finansiranja (primera radi, banke neće ni da vas pogledaju ako ste početnik u biznisu), naša guvernerka se pita gde je zlato iz Bazela iako to zna institucija koju vodi. Čemu pravljenje afera gde ih nema? Evo i ja pitam guvernerku gde je npr. zakon o mikrofinansiranju?

Pitanje je da li bi olimpijci trebalo da budu nagrađeni za medalje jer mislim da je u ovom trenutku to obrnut redosled. Tih tri miliona evra bolje je uložiti u infrastrukturu i sistem koji će stalno stvarati nove šampione. Sistem koji će ih učiti da veruju u sebe, da uče, da budu tokom celog meča koncentrisani, da poštuju protivnika i da ga se ne plaše. U suprotnom, zlatna medalja vaterpolista ili srebro košarkaša pre će ličiti na naprasno poboljšanje stanja koje se nakratko dešava kod bolesnika pred neminovni kraj. A sport neodoljivo podseća i na politiku i na ekonomiju.