Footloose Srbija

Šta povezuje Kevina Bejkona i investicije? Upravo footloose.

Footloose je pridev koji označava čoveka slobodnog da ide ili radi šta god želi jer nema nikakvih odgovornosti ili obaveza. U biznisu to su kompanije za koje lokacija poslovanja nije od presudnog značaja zbog čega su veoma fleksibilne i konkurentne. U poslovnom svetu poznat je termin footloose industrija i prilično je polarizovao stručnjake. Jedni ih smatraju korisnim dok druge prilično iritiraju.

Footloose investitori ne zavise mnogo od lokalnih uslova, blizine resursa i sličnih potreba zbog čega su veoma mobilni i mogu brzo da izmeste proizvodnju iz jedne zemlje u drugu, iz jednog regiona u drugi. Šta presudno motiviše footloose investitore da migriraju – obimne subvencije zemlje domaćina i jeftina radna snaga. Zvuči poznato?

Da li je našoj zemlji, nadasve siromašnoj, potrebno privlačenje footloose investitora? Dok bi mnogi opravdali njihov model rada kao logičan verovatno je isto toliko onih koji bi im zamerili na takvom ponašanju, pre svega u domenu odnosa prema radnicima.

Teško je oteti se utisku da u toj ekipi ima kvalitetnih kompanija, ali i značajan broj protuva koje će bežeći od sve strožijih pravila u Evropskoj uniji kako po pitanju radničkih prava tako i po pitanju zaštite potrošača vrebati priliku da se pomere u zemlje poput naše stvarajući iluziju da će otvoriti hiljade radnih mesta, pokrenuti gradove, cele sektore i slične bajke.

Ocenjivati moral poslovnog čoveka koji je ugledao sjajnu priliku je tema bez kraja. Ono što je važnije jeste ponašanje države koju finansiramo. Očigledno je da naše elite nemaju problem da ciljaju upravo takve investitore. Zašto? Zato što uglavnom traže slabije kvalifikovanu radnu snagu. To za posledicu ima otvaranje velikog broja radnih mesta (poljoprivredne delatnosti, tekstilna industrija i sl.) što u paketu sa glamuroznim iznosom investicije zvuči više nego primamljivo. Najzad, političari ne daju svoj novac, a očekuju mnogo. Nekoliko puta imao sam prilike da čujem predsednike opština kako se nadaju da će im Vlada dovesti ulagača iz tekstilne industrije jer će im zaposliti 2.000 žena.

Računica investitora je jasna, plate za takva radna mesta su niske, neretko u ravni s minimalcem, dobijene su subvencije u iznosu koji tu radnu snagu finansira za narednih nekoliko godina i uz to nemate previše glavobolje oko njihovog položaja jer ćete ih angažovati preko jedne ili više agencija.

Privlačenje footloose industrija je slika nespremnosti ili nesposobnosti vlasti da unaprede poslovno okruženje u Srbiji, da reše sistemske probleme, da ojačaju institucije odnosno stvore uslove da u ovu zemlju dođu kvalitetni investitori – oni koji donose znanje, tehnologiju, koji su dugoročno posvećeni ovom tržištu i nije im problem i da deset godina trpe gubitke dok ne ostvare zacrtane ciljeve (a takvih primera ima i u Srbiji). Umesto rada, šakom i kapom nude naš novac. Footloose investitori su upravo ono što nije potrebno Srbiji jer nas takvo ponašanje još dugo neće pomaći iz ranga nerazvijenih zemalja.

Kada je Grinspen ohrabrio finansijski sektor SAD da osmišljava nove proizvode niko verovatno nije verovao da će nas to dovesti u 2008. (mada uvek ima onih koji tvrde da su sve to predvideli). Nakon finansija isto može da nam se desi na tržištu rada. Kreiranje novih modela obespravljivanja radnika pod parolom olakšavanja poslodavcima da zapošljavaju i podsticanja razvoja može da se pretvori u dodavanje gasa automobilu koji ide pravo u zid. Footloose investicije su samo jedan deo te priče.

U zemlji koja vapi za napretkom, on se ne može postići daljom „proizvodnjom“ manuelnih radnika, a upravo to rade oni koji forsiraju dualno obrazovanje. To se ne može postići ni time da zakone kreiraju samo ljudi dobro ušuškani na svojim pozicijama bez konsultacije sa drugim zainteresovanim stranama, a posebno sindikatima (kad bismo iste imali). Neravnoteže i nedostaci sistema su toliki da je očekivano da nijedna politička partija ne želi njima da se ozbiljno pozabavi i lakše je da snažnim subvencionisanjem dovode raznorazne poslovne mesije i spasioce Srbije. Očekivano, ali ne i opravdano.

Nažalost, globalizacija i trka za smanjenjem troškova su nas doveli do toga da fabrike više nisu nikakva dela arhitekture već jedan betonski pod na koji je postavljena tipska metalna kutija bez prozora, u kojoj ste kao radnik lišeni bilo kakvih spoljnih nadražaja koji bi mogli da vam odvrate pažnju i smanje produktivnost.

Posebno me iznenadila priča koju sam skoro čuo da je prilikom nedavnog štrajka u jednim našim poznatim novinama urednik stao na stranu menadžmenta i zapitao „Kako to mislite štrajk u privatnoj firmi?“. Možda bi to pitanje imalo smisla u zemlji gde imate šansu da odmah pokušate da se zaposlite u pet drugih kompanija, ali u Rači Kragujevačkoj?

Mladi ne odlaze odavde samo zato što ne mogu da kupe stan ili da nađu posao koji žele, beže od nepravednog društva koje naši političari decenijama s pažnjom neguju i zalivaju. U takvoj atmosferi samo mi koji smo ostali možemo da žalimo što nismo bili hrabriji i više footloose.