Jednom da se složim s Vučićem

I time se ne pomaže poslodavcu, pomaže se pre svega sebi.

Naravno da se ne slažem s Vučićem, najpre zato što je davno konstatovano da on nije model koji bi trebalo da govori o radu i promeni odnosa prema istom. Mala diverzija s naslovom napravljena je da bi vas pogurala da pročitate tekst. Nažalost, takvih sitnih podvala previše je u današnjim medijima. Za mene to ne predstavlja problem koliko pitanje šta se nalazi iza takvih naslova.

Za vikend sam imao priliku da u novinama pročitam da je Alen Delon čuveni holivudski glumac (!!!). Jeste se okušao u SAD, ali ta epizoda je marginalna u njegovoj karijeri. Istog dana, na televiziji, u najavi priloga o Ečkoj, velikim slovima preko ekrana bilo je ispisano Opština Zrenjanin. Sledeće godine Zrenjanin će proslaviti deceniju u statusu grada. Tehničke greške, dekoncentracija? Teško. To su osnove. Ima daleko većih propusta od dva pomenuta. Neki ljudi svoje radno mesto uzimaju prilično zdravo za gotovo.

Proizvodi medija jesu proizvodi koji kontinuirano gube kvalitet. Od takvih proizvoda kupci vremenom odustaju. Problem je u tome što su mediji i dalje među kompanijama koje pokušavaju da ubede konzumente da greše ili pokušavaju da ih sitnim trikovima održe zainteresovanim.

Nesporan je uticaj manjka novca i stanja u društvu za posrnuće poslovnih rezultata i zato su za svaku pohvalu pokušaji integracije sadržaja, oslanjanje na nove tehnologije, kvalitetniji dizajn. Ideja ne manjka, ali neko mora da obezbedi sadržaj iza „evo i zašto, evo i kako“ naslova, kao i onih uslovno rečeno ozbiljnijih.

Ugrubo bih podelio današnje redakcije na dve grupe – one koje nemaju problem da se zahvale lošim novinarima i one koje ne pokazuju spremnost. Kod prvih je situacija takva da su sa lošim oterali i dobre zbog vrlo diskutabilne atmosfere za rad. Kod drugih je negativna selekcija učinila svoje (časni izuzeci, entuzijasti, još opstaju). Dobar deo druge grupe su naravno mediji u državnom vlasništvu.
Ipak, jednako ili više brine odnos prema poslu u državnim institucijama koje bi, između ostalog, trebalo da stvore uslove da i mediji realizuju svoje ideje. Situacija je krajnje zabrinjavajuća. Uzmimo za primer inspekcije. Iz razgovora s pojedincima iz tih važnih organa, na kojima počiva kontrola poštovanja propisa, jedan od stubova svakog društva, vidite da ni oni nisu pošteđeni manije zapošljavanja nestručnih kadrova. Svedoči jedna od inspektorki da je dobila kolege sa dijagnozama, ne mogu da rade jer su bolesni, ne mogu da budu promenjeni jer su bolesni. Zvuči grubo, ali predstavlja ozbiljan alarm.

Ne postoje kriterijumi koji mere radni učinak i kvalitet istog. Ne postoji sistem nagrada koji bi stimulisao ulaganje dodatnog napora u savesno obavljanje posla. Ti ljudi, nažalost, ne demonstriraju autoritet, pogotovo ne prema onima koji najviše krše zakon zbog čega i ne čudi što ih najmanje vole vlasnici malih radnji, oni bez ikakve zaštite.

Po prijavama inspektora sudovi izriču minimalne kazne. Zamislite da neko ko potpuno nelegalno posluje, za sve što je zatajio, bude kažnjen sa 100.000 dinara. I daleko od toga da su za to krivi inspektori, oni rade u zadatim okvirima. A okvir je takav da bi za veću kaznu (recimo 20% ostvarenog prometa) trebalo da dokažu koliko godina unazad radi neko ko je radio potpuno nelegalno i koliki je promet ostvario. Malo teže, zar ne?

Suština jeste da je potrebno i zaposlenima u javnom i zaposlenima u privatnom sektoru stvoriti okvir koji će ih motivisati na promenu odnosa prema poslu. Nije reč o novcu, mada je istina da je teško tražiti od nekog na minimalcu da se dodatno potrudi. Reč je upravo o tome da im se pokaže da se njihov rad vrednuje, da ne rade za još jednog, da im je jasno šta rade, da se ne troše na nepotrebne sitnice…

Možda će jednog dana svet zaključiti da je prelazak na radno vreme od 9 do 17h bio greška. Između ostalog, umanjio je priliku za bavljenje decom, onima kojima bi trebalo verno preneti iskustva i znanja i usaditi vrednosti koje će im pomoći u budućim izazovima. Pod ruku sa mahnitom trkom za profitom i ponašanjem poslodavaca sve to doprinelo je stresu i, ono što sada možemo da čujemo, rastu broja obolelih od bolesti koje su posledica stresa.

Briga o radnicima je ključna, a ne forma u koju će da budu stavljeni. U antičkoj Atini postojala je zvanična funkcija „nosač g….a“. Iako je to bila odgovorna pozicija zbog važnosti čistoće, možda bi je trebalo imati na umu pri predstojećoj racionalizaciji javne uprave, kao pozicija za „doktore“, dok bi kvalitetni ljudi zauzeli mesta na kojima bi pružili dodatu vrednost.

U očekivanju te, verovatno nešto dalje, budućnosti ne bi trebalo klonuti duhom. Dobar radnik pre ili kasnije bude prepoznat. Stvar volje da li ćete pokušati ili mrzeti svet oko sebe.