Privatizacija i Srebrenica

Srebrenica (pa i Kosovo) je daleko veći problem, oko toga nikad neće biti spora, ali je zanimljivo koliko dugo se drži i teza da je ceo proces privatizacije pljačkaški.
Ima tu i drugih škola mišljenja. Jedna od njih poziva upravo na suočavanje sa tezom da bolje od ovoga u procesu privatizacije nije ni moglo. Šta ako je tačno da je na početku privatizacije tri četvrtine naše privrede bilo u takvom stanju da je likvidacija bila jedino realno rešenje? Ko je bio spreman na takav potez?

Ono što će retko ko priznati, posebno oni koji su radili u tzv. gigantima Jugoslavije, jeste da problemi nisu nastali 90-ih već da su stvari loše postavljene daleko ranije. Čuo sam zanimljivu tezu da Zastava nikada nije bila profitabilna i da nikada nije dostigla proizvodnju koja bi donosila plus, pa ni osamdesetih. Da nikad novac nije mogao da donosi ni IMT. U vreme socijalizma to i nije bilo bitno, merio se dohodak, a ne zarada, važno je bilo da su zapošljavali hiljade. Rupe su popunjavane s drugih strana.

Ono što je bilo najbolje, najbolje je i prodato. Uglavnom zato što je otišlo strancima koji su doneli bolje upravljanje i tehnologiju i daleko manju potrebu za radnom snagom.

Ne mogu da tvrdim da tu nema mnogo istine. Uz to su devedesete ostavile danak na kvalitetu opreme s kojom je radila naša privreda. Međutim, ne mogu da prihvatim da deo tih firmi, makar mali, nije mogao da nađe spas da je bilo više volje i države i ljudi koji su ih vodili. Sigurno su IMT traktori mogli, u nekom manjem formatu proizvođača, mogli da nađu tržište. Ali, zašto bi se neko potrudio da ga pronađe.

Meni su ipak u celoj problematici najvažniji radnici. Nije trebalo da budu žrtve tog procesa. Političari koji su birani od 2000. naovamo jesu stvarali, ali nisu stvorili uslove da ti radnici dobiju priliku da se zaposle na drugom mestu. Proces privatizacije nije kriv jer on ima svoje zakonitosti i ciljeve. Krivi su oni koji paralelno sa tim procesom nisu sproveli i proces stvaranja uslova da u Srbiju dolaze investitori ili da se razvijaju domaće firme. Prava privatizacija ovde je trajala tek pet godina. Izgradnja poslovnog ambijenta i posle 15 godina gotovo da tapka u mestu. Tranzicija će uskoro biti punoletna, a mi još lupamo pečatom po papirima. Tako su izabrali građani.

Ono što se pogrešno povezuje sa epilogom procesa privatizacije pokrenute početkom dvehiljaditih jeste i sudbina preduzeća koja su već bila privatizovana podelom akcija radnicima. Moja majka radila je u Šumadiji koja je doživela to što je doživela nakon što je akcije radnika otkupio čuveni „biznismen“ Dragan Đurić. Tast je radio u Srboleku, koji je slično prošao sa jednako poznatim Ninijem.

Da je izguran taj proces paralelan procesu privatizacije verovatno ne bi bilo ni ove dvojice. I to je suština. Ne bi bilo igranja sa sudbinama ljudi zbog zemljišta, poslovnog prostora i svega što smo se nagledali. Na ruševinama stare nikla bi nova privreda, nedodirljiva onima koji joj nisu dorasli.
Izgleda da je državni vrh pravilno postupio kada je početkom prošle decenije rešio da se tokom procesa privatizacije ne dozvoli da se domaći privrednici uče na velikim kompanijama.
Srebrenica i Kosovo, ljudska prava, političke elite, privatizacija… tim nekim redom.