Život (na) lokalu

To kolektivno unižavanje drugih ovu zemlju je toliko koštalo na svim frontovima da je tragično posle svih ovih godina videti da se ni pedalj nije odmaklo od huškačkih navika.
Veliki, ali zaista veliki problem mogao bi da napravi zakon o finansiranju lokalne samouprave koji država priprema. Najvažnija promena koju će doneti jeste da će umesto na 80% novca od poreza na zarade gradovi i opštine ubuduće moći da računaju na 50%. Kako zbog novca, ovaj zakon veoma je važan i sa principijelne strane – šta hoćemo od lokalnih samouprava i kako vidimo pravac razvoja ove zemlje.

Ovako koncipiran, on je jasna poruka nastavka trenda centralizacije države, ubija se politička moć lokalnih samouprava i vraćamo ih pod snažni stisak republičke vlasti. Zašto je reč o trendu? Nekoliko poslednjih lokalnih izbora, a posebno poslednji, bili su svojevrsna seča lokalnih lidera (a tu ne mislim na one koji gaze već treći-četvrti mandat funkcionišući kao lokalni šerifi već na ljude sa zaista dobrim potencijalom da u skladu sa pravilima naprave rezultat). Na krilima parlamentarnih izbora, glasalo se za najveće i tom cunamiju teško ko je uspeo da odoli. Mnogi su oružje položili i pre izlaska na birališta, u prekomponovanju, preletanju, nisu izdržali pritisak i sl.
U argumentaciji za izmenu raspodele poreza u prvi plan se ističe da se lokalne samouprave neodgovorno odnose prema novcu, da su novac usmerile u plate, a drastično smanjile kapitalne investicije. Da živimo u teoriji, a ne u praksi, to bi bio odličan argument.

To ne može da bude opravdanje za sistemski zakon koji dugoročno može da ima veoma loše posledice. Najpre, smanjenje novca teško će nekog dovesti u red. Hoće mene kao pojedinca jer znam koliko sam ga teško stekao i zbog toga cenim svaki dinar, ali upravu koja raspolaže suštinski tuđim sredstvima? Ako su dosad manje ulagali u kapitalne investicije sa više novca, sada će da ulažu više sa manje novca? Ne, neće, samo će naći nove inovativne načine da novac i dalje prelivaju gde smatraju da im je važno.

Zakon pokušava da reši nešto što ne može da reši, a to je politička odgovornost. Ako su vladajuća stranka, koalicija ili pojedinac, odlučili da novac ne usmeravaju u kapitalne investicije već u plate, to moraju da kazne birači na izborima. Ako krše zakon, postoji rešenje. Ali ako će pitanje raspodele novca na lokalu da uređuje republika, onda prestaje potreba za terminom samouprava. To je stvar principa na kojima želim da počiva ova država.

Ako vladajuću stranku u državi nije sramota da na mesta predsednika opština postavlja ljude koji u normalnom svetu ni izbliza ne bi dobacili do te pozicije i koje nije ni najmanje stid da sednu u fotelju za koju nisu spremni, to nijedan propis neće rešiti.
Naravno da mnoge opštine loše rade, ali moramo da personalizujemo krivicu. Video sam u lokalnim samoupravama mnogo kvalitetnih ljudi, sa idejom, planom, klikerom. Problem je kad na čelo tih samouprava dođu oni koje ideje drže 5-6 meseci ili ih uopšte nemaju. Niti žele nekoga da pitaju za pomoć. Takvi kadriraju i razmeštaju, dovode one koji su ih izglasali pa makar i na silu – čak i u odeljenje za urbanizam gde moraju da rade stručni kadrovi zaluta nečija nestručna rodbina, prijatelji ili poštovaoci stranke.

Šta je problem? To što oni kvalitetni, koji rade na dovođenju investitora u npr. kancelarijama za lokalni ekonomski razvoj, to rade za 45.000 dinara mesečno. Šta da rade kad im taj investitor, nakon što se uverio da su kvalitetni, ponudi dvostruko veći novac? Naravno da odlaze, brojni su primeri ljudi koji su iz opština otišli u privatni sektor. To je dobro, ali šta ostaje opštinama? Ostaje im negativna selekcija. Dobri odlaze, ostaje sve slabiji i slabiji kadar. Na to dodajte i smanjivanje novca i šta ćemo na kraju imati?
Neophodno je da službenici budu dobro plaćeni. Niko, ali zaista niko, neće imati korist ako se upustimo u povremene histerije da im je mnogo i 30.000.
Umesto što im uzima novac, država je mogla da im pomogne. Ne samo u podršci dovođenju investitora, kroz programe razvoja infrastrukture, već najviše u edukaciji. Paralelno sa tim ide i kontrola poštovanja propisa. Da kad i to nešto novca što imaju za kapitalne investicije ne ulažu kroz tendere na koje će se javiti samo „prijatelji“ ili da im objasni zašto je važno da prvo izgrade pogon za prečišćavanje otpadnih voda, zatim akva park, a ne obratno.

Ako se opštine proglašavaju neodgovornim i zato im se uzima novac, trebalo bi da zaključimo da je republički nivo sušta suprotnost? Šta kada te milijarde dinara uzete opštinama završe u nekoj novoj subvencionisanoj opseni ove vlasti? Ne možemo zbog prolaznih slabosti da menjamo sistem na kojem želimo da počiva država.
Upravo je problem sa lokalnim samoupravama, preciznije dobrim delom njih, što su se u nedostatku znanja ugledale na modele sa centralnog nivoa vlasti, koji sada neko želi da prikaže kao izuzetno odgovoran. Samo tu su mogli da vide da neko odlučuje sam, da se primaju nestručni kadrovi bez ikakvih kriterijuma i konkursa, da nema merila za ocenu njihovog rada niti sistema nagrada i kazni, da se rasipa novac na projekte diskutabilne koristi za opšte dobro… Reći da se lokalne samouprave neodgovorno ponašaju, a ne pomenuti republički nivo je u najmanju ruku drsko. Uostalom, koju je to infrastrukturu iz svoje nadležnosti u poslednjih 10 godina razvila država?

Porez na zarade opštinama u Srbiji u proseku donosi 36% prihoda. Zamislite koliko će izmena u preraspodeli imati devastirajući uticaj? U konkretnim brojkama novi zakon će izgledati ovako:
Tekući prihodi Užica u 2015. bili su 2,19 milijardi dinara od čega od poreza na zarade 1,02 milijarde ili čak 46%. Sa izmenom zakona, od te milijarde izgubili bi 385 miliona dinara. Sa ostalim izmenama predviđenim u zakonu (integracija firmarine u porez na dobit, naknade za zaštitu životne sredine u porez na imovinu, prebacivanje komunalne takse za držanje motornih vozila republici) ukupno bi u gubitku bili 472 miliona ili čak petinu budžeta. Prošle godine iz republičkog budžeta su na ime nenamenskih transfera dobili 228 miliona dinara. Čak i kada bi im transfer bio gotovo dupliran, na 400 miliona (što je nemoguće), u manjku bi bili 300 miliona dinara. Moraće još mnogo toga da se popravi u ovoj zemlji da bi me neko uverio da će se nenamenski transferi deliti pravedno prema nivou razvijenosti opština. I da to uspe, za posledicu ćemo imati stampedo opština koje će pokušati da se prikažu što nerazvijenijim.
Dobar primer je i Pančevo gde su ukupni prihodi budžeta 4,2 milijarde dinara, a od poreza na plate 1,78 milijardi. Pirotu porez na zarade donosi 51,5% prihoda. Zato je ova stvar ozbiljna.
Lokalne samouprave su pre nekoliko godina već oštećene smanjenjem poreza na zarade sa 12 na 10%. Prebačeni su im u nadležnost domovi zdravlja i apoteke sa ogromnim dugovima, poslovi iz oblasti vanrednih situacija… Sada im se ne samo smanjuje udeo u porezu već im se ukida i deo izvornih prihoda!

Da razbijemo još jednu famu. Ne traži od nas MMF da donesemo ovaj zakon. U to sam mogao i lično da se uverim. Oni samo traže drugi predlog ako ovo ne bude sprovodivo. Nažalost, našoj centralnoj vlasti je najlakše da ovde zagrabi jer su lokalne samouprave dovoljno „pripitomljene“. Nije vlast konobar da samo podvuče crtu i naplati. Moramo malo više da gledamo život, a život je na lokalu.
Dok o tome razmišljamo, moramo i da se suočimo sa razlozima zašto ljudi glasaju za one koji njihov novac troše na angažovanje treće sekretarice, nabavku boljeg službenog automobila, a ne u kvalitetnije usluge. To mora da bude jedna od bitnih stavki svake naše razvojne politike.