„Aljbine, Srbine“

Rekao je otprilike, sa Albancima imamo ovaj strašni krvavi sukob, zato što su mnogo dobri Srbi u političkom smislu, učili su se politici od nas i hoće da nas prevaziđu.

Sagovornik je bio vrlo pristojan, jedan od dragoceno retkih novinarskih izvora i verovao je da se javnost može graditi samo na poverenju i nije lagao i nije izmišljao.

Sve tadašnje velike političke priče, na primer da li će se Đinđić zaista povući sa čela DS, da li će Slobodan Milošević uzeti u vladu Vuka ili Šešelja, otišle su u zaborav, ali ovakva zapažanja umeju da prežive svoje vreme.

I da se ukažu kroz objave na društvenim mrežama mnogo godina kasnije u vidu „Aljbine, Srbine“ u jeku pregovora o francusko-nemačkom planu za Kosovo.

Tako se u dve reči tumači da je veća prepreka prihvatanju ovog plana kosovski premijer Kurti, koji odbija deo koji se odnosi na Zajednicu srpskih opština, nego Srbija, od koje se traži da prihvati „kosovsku posebnu realnost“.

Kurtijeva politika zasnovana je, kako se primećuje ponekad i u Beogradu, na kosovskom mitu, samo obrnutom.

Možda instant i na brzinu sklepano, ali Kosovo je tu sveto mesto albanske istorije i patnje, što znači da se srpska koja se ne uklapa, mora poništiti, i svesti na ukrasni dodatak. Glavni cilj kojim Kurti pridobija birače nije Kosovo u UN, niti Kosovo u EU, nego ujedinjenje sa maticom, sa Albanijom.

Ujedinjenje može da sprečava bilo kakav oblik ZSO, međunarodno priznat i otuda toliki otpor tome da srpske opštine imaju nekakvo političko udruživanje, garantovano spolja. Ujedinjenje je vrlo moćan politički cilj, na marševima do Tirane odmah posle izborne pobede i drugim gestovima, Kurti je dosledno gradio svoj uspon.

To je ono šta ga razlikuje i od ostatka političke scene.

Svim tamošnjim partijama jeste neupitan cilj puna međunarodna nezavisnost Kosova, ali se Kurti usuđuje da ide otvoreno korak dalje, crpeći glasove na „samoopredeljenju“.

On svakako želi da uđe u istoriju kao neko ko je uveo Kosovo u EU i ne želi Brisel za neprijatelja po pitanju suštine svog nastupa, a to je konačno oslobođenje od Srbije prisajedinjenjem Albaniji.

Ali, neki hrvatski predsednik kao Zoran Milanović može da uloži veto na takvu buduću odluku Kurtijeve vlade i skupštine, da ga blokira može i neka druga članica EU.

Iako se to ne vidi, i Kurtijev položaj remeti rusko-ukrajinski bratoubilački rat, jer ukoliko pre pregovora o završetku tog rata mora da se „završi“ Kosovo, njemu ne odgovara kompromisni sporazum po kome Srbija neće biti izolovana, nemoćna i kriva.

Njemu odgovara novi Milošević u Beogradu, moguće i Miloš Jovanović iz nove srpske desnice, svakako neko ko će da deluje tvrđe, ili ako hoćete opasnije od njega.

Kurtiju treba to da srpska strana odbije plan, kako je već izjavljivao da jeste odbila, a ukoliko ne odbije, moraće da pokaže koliki Milošević će se on sam usuditi da bude.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.