Bele vrane i crne ovce

Ako ste kao Davor Lukač i ja uzeli višedecenijski stambeni kredit koji vam za 45 kvadrata iznosi mesečno 310 evra, i imate dvoje dece, to znači da ste u poziciji da posmatrate i doživljavate društvo Srbije sa one strane gde je prava stvarnost.

U pravoj stvarnosti, iznenadićete se, potpuno suprotno od medija punih i sjaja i bede našeg biznis, političkog, estradnog i mafijaškog krema, kao i teških ljudskih drama sa margine, i dalje stanuje dobrota.

Uprkos svemu čemu je bio izložen, uprkos perfidnom nametanju zlih obrazaca i negativnosti, nećete verovati, narod Srbije zadržao je sposobnost da bude dobar i da se međusobno ispomaže.

Naša porodica okružena je sa dva takva prstena dobrote. U prvoj je porodica, braća i sestre, koji su, za razliku od nas dvoje, listom poslušali roditelje i postali lekari i inženjeri, ili rade tražene poslove od Kanade do Gane.

Ali, baš zato što smo mi otišli u to necenjeno i neplaćeno novinarsko zanimanje, baš zato što smo tako neodustajno „crne ovce“ i „bele vrane“, uvek su tu kada se dešavaju važne stvari. I kad se ne dešavaju rođenja, rođendani, polasci u školu, mature i punoletstva, tu su uvek da pomognu, pošalju, daruju, da pitaju šta treba, a ne da li treba.

Tu su i kuma i kumovi, porodični prijatelji poput gospodina Milana Raškovića, koji ni u devetoj deceniji ne želi više nikad da vidi svoju rodnu Dalmaciju. I koji je „Vučićevih sto evra“ poslao „curama“. Tu su i komšije sa večitim kruženjem stvari za decu ko je dorastao do kog ranca, ko je prerastao rolere i daje dalje nekom manjem da tek pada s njima…

Drugi prsten dobrote je, kako bi se to reklo, šire socijalno okruženje. Za razliku od pojedinih roditelja-kritičara koji su nezadovoljni vaspitačicama u vrtiću, tretmanom u domu zdravlja, učiteljima i nastavnicima, kod nas je uvek bilo sasvim obrnuto.

Uvek su ljudi u tim službama našoj radničkoj, uvek užurbanoj i uvek u pokretu porodici izlazili u susret više nego što su po pravilima svog posla morali. I sestra u jaslicama koja je Uni alergičnoj na kravlje mleko kuvala na rešou kašu od čaja, džema i hleba, pošto smo ubedljivo poslednji dolazili po dete.

I dve učiteljice, koje su kad je Anja pošla u školu, prošetale sa njom do naše zgrade da se uvere da je put bezbedan, da je ulaz bezbedan i da ona, tada jedina koja je išla sama, zaista i može sama.

Tom krugu pripada i redakcija Danasa, jednog od retkih poslednjih samostalnih medija, čiji su vlasnici novinari i sindikalci, a ne sitni ili krupni oligarsi. Sećam se da sam se ne tako davnih godina čudom čudila kako Jelkina Hana, dok Jelka završava štampano izdanje, spava na foteljama u redakciji.

Nije dugo prošlo, a na tim istim foteljama sam prostirala čaršaf da moje dve odspavaju dok ja i tadašnja ekipa noćnog deska ne uradimo drugo izdanje.

I to i u roku za štampariju, a i tako da stignemo na poslednju redovnu osamdeset trojku, gradski autobus koji vozi sa Vračara u Zemun. Jedan te isti vozač je nekoliko puta oklevao da krene sa Slavije, videći kako vučem dva mala deteta tako kasno, sa pitanjem da li mi treba neka pomoć, i ne verujući mi na reč da samo radim uzastopne noćne uredničke smene u novinama. To smo rešili tako što sam počela da mu donosim sutrašnje izdanje Danasa.

Poznati medijski putnik tog autobusa Teofil Pančić ostao je potpuno van tih dešavanja, budući da je uvek držao glavu zaronjenu u knjigu. I to bez obzira da li u autobusu ima osvetljenja ili je mrak.

Dnevni list Danas je uz to možda i jedina medijska kuća koja je svake godine od svog osnivanja darovala deci zaposlenih za novogodišnje paketiće, tako da smo za Deda Mraza uvek bili sigurni da će doći sa ispunjenom željom.

I najzad, osim ljudske dobrote, važi i ljudska mudrost, da šta te ne ubije – ojača te. U petoj godini plaćanja kredita morali smo da sahranimo „jugić“ u staro gvožđe i da se odreknemo i pomisli na auto, ali je zato Davor sa upornošću kakvu je, želim da verujem, imao i Nikola Tesla, odlučio da ćemo svi preći na alternativne načine prevoza.

Tačnije, na biciklizam. Ove godine mu je korona dala za pravo, a mi u kući uglavnom imamo početnu kondiciju za neki Tur d Frans. Jednoga dana ćemo možda i voziti do Alpa ili barem do Rtnja.