Bjelogrlić i Bojković u nemogućoj misiji

Nemoguću, stoga što joj je cilj nemoguć, a cilj je da se ohrabre ljudi da izađu na srpske izbore 17. decembra.

Teoretčari takvih misija naglasili bi da je takvo ohrabrenje važno ili onima koji su se najteže izborili za glasačko pravo tokom istorije (žene) ili onima koji se osećaju zapostavljeno i isključeno, iz bilo kojih razloga, makar i toga što se još osećaju jugoslovenima.

Dakle, ono što tu misiju otežava, čak čini nemogućom, jeste, da parafraziramo Zorana Panovića, to što ovakva Srbija ne štrči tako mnogo u svetu, kao što se to na primer činilo 90-tih.

U ovakvom svetu, pitanje je i da li Amerikanci veruju u svoje izbore, da li su bili pošteni ili namešteni, usled produžene „žetve glasova“ i drugih tamo njihovih fenomena, ne mnogo različitih od naših „bugarskih vozova“.

A kad oni ne veruju, kako da verujemo mi, koji smo se tokom 50 godina komunizma, jednostavno odvikli od parlamentarizma i višepartizma i iskorenili ga.

Sveopšti pad poverenja naroda u elitu kao takvu, oduzima smisao izborima, čineći ih samo manifestacijom reizbora ili naknadnom ritualnom potvrdom odluke koju je već donela nekakava duboka država.

I na ovlaš i nasumice pogled na našu scenu, očituje se taj udarnički rad na obesmišljavanju izbora kao takvih, gde svaka iole opoziciona lista, ima svog veštačkog dvojnika.

I to vrlo providan, poput predstavnika i podržavalaca najavljene liste Srbija na zapadu (Zoran Vuletić, Svetislav Basara i drugi), koja je veštački dvojnik liste Srbija protiv nasilja.

Veštački, i nimalo postiđeni time što su pojedini od njih, za izbore 2020. bili na listima koje su osvojile jedva 30.000 glasova, ili čak i manje od 10.000, što je broj obaveznih potpisa za kandidaturu.

Čak su i bivši naprednjaci Zorana Mihajlović, Dragan Šormaz i Stanislava Pak ispali pošteniji zato što su odustali od ovih izbora, i takve uloge.

Ipak, kod nas Srba misija nije misija ako je moguća, mora biti nemoguća, tako da Bjelogrlić i Bojkovićeva na kraju možda ipak otpočnu sasvim drugi šou: „operaciju trijumf“.

Naime, najpre se snaga režima što je uvod u prevrat, gubi na izborima koji naizgled nisu morali biti raspisani zakonski, već samo radi provere pada legitimiteta, kao Miloševićevi 2000. ili Tadićevi 2012.

A ovi sadašnji Vučićevi izbori 17. decembra su upravo takvi, nimalo kao vanredni 2014 i 2016. kada se nasuprot današnjim, proveravao rast legitimiteta.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.