Braniteljke

Ali, postoje uvek znaci, na osnovu iskustva, da smo pred promenom vlasti, društva, a donekle i naših ličnih života.

Takav znak je kad odbrana predsednika i stranke spadne na Jelenu Trivan i Oliveru Zekić.

Jelena Trivan je bila i braniteljka Borisa Tadića pred kraj mandata, Olivera Zekić je braniteljka REM-a od prethodne vlasti koja nije na vlasti 7 do 10 godina.

Iako Vučić povremeno kaže kako ni po koju cenu neće da dopusti da mu se ponovi Tadićeva sudbina, niti da mu SNS liči na Tadićevu DS, upravo se to dešava.

Ni izmeštanje SNS u masu, odnosno pretvaranje naprednjaka u neokomunističko brojno članstvo sa ogromnim partijskim telima, nije promenilo suštinu.

Interesni i lični sukobi unutar SNS nisu ništa slabiji nego što su bili nekad unutar vladajuće DS, naprotiv, podignuti su na vrlo opasan geopolitički nivo.

Da je drugačije, Vučić bi na kongresu 27. novembra predao formalno vođstvo nekome – Šapiću ili Brnabićevoj – i lagano krenuo u kampanju „predsednik svih građana“.

Ovako je ta kampanja promašena, a govor tela, koji se ne da tako lako prikriti, pokazao je tužnu sliku, da se Vučić oseća sigurnim onda kad „muči“ svog starog saborca Nebojšu Stefanovića.

Jer, samo Stefanoviću je već duže vreme, od kako je poražen od suprotne struje u SNS-u, svaki dan – „dan posle“ gubitka vlasti.

Njega od svih u vrhu naprednjaka još i najmanje dotiče to što je đilasovska opozicija svoja obećanja biračima naslovila baš tako „plan za dan posle“.

Srljanje iz lošeg u gori potez, na primer taj da ipak izlobira učešće na Bajdenovom Samitu demokratije, pokazujući time kolika mu je frka od gubitka zapadne podrške i od mogućih sankcija, Vučić nadomešćuje težnjom ka kontroli opozicije.

Samo što (gledali smo to mi koji smo izveštavali u Miloševićevo vreme) kontrola opozicije se na kraju svede na isto što i kontrola nad društvom: namesti se situacija u kojoj prestane da deluje.

I to čak, iako se sve tehnološki uradi kako marketing nalaže. Ljudi prosto promene stranu, ili puknu, ili previde očigledno, i to nekako u lancu događaja i istovremeno.

Pojedini prijatelji, dobri novinari, me recimo, ubeđuju da je na opozicionoj strani neprestana nefer borba ko će biti glavni lider i da to garantuje Vučiću nastavak vladavine. Sada i da su Zeleni i Ćuta preuzeli vođstvo od Đilasa, Jeremića i Marinike.

I Vučićev štab veruje u to, ali ja ne bih tako olako, i to ne zato što mi je Ćuta – propovednik u stilu Grete Tunberg – odbojan, naprotiv. Nego, zato što ovo troje i nisu bili nosioci energije ulice 2018/19, nego Boško Obradović i mladi levi aktivisti. Ćuta je popunio prazninu.

A Boško nije mogao da učini veću uslugu šansama za pobedu nad Vučićem od toga što je otišao u samostalni nastup, budući da je dopustio sebi da bude izvikan i nedosledan do poslednjeg političkog atoma. Ćuta ne bi smeo da ponovi te greške, da najavi govornika koji ne dođe, i da zakazuje okupljanje na kome se sam ne pojavi, kao 11. decembra i 27. novembra.

Za đilasovsku opoziciju ne treba brinuti, oni svoje šanse neće ugroziti, isuviše su uložili u njih.