Čekajući kraj dijaloga

Koliko prošle nedelje mediji su saznali da postoji platforma u Prištini, da je prosleđena Skupštini, da se njome Tači ovlašćuje da potpiše konačni sporazum sa Beogradom, i da će u toj stvari imati pomoć delegacije u kojoj su predstavnici svih političkih partija. Sporazum će naravno, posle potvrditi Skupština. Zamislimo na trenutak da koliko u junu ili septembru Vučić uradi to isto – da kaže da je nakon unutrašnjeg dijaloga ovlašćen da završi pregovore sa Kosovom. I da, kako je reč, o istorijskom sporazumu, u timu koji će razgovore privesti kraju zajedno sa njim, treba da budu predstavnici svih parlamentarnih partija.

Kojih to partija sem njegovih vladajućih? To nije retoričko pitanje. Ako izuzmemo radikale, koji prvi put od kako postoje nemaju biračko telo, što se videlo na beogradskim izborima, pa zato mogu nesputano da pomažu vlasti, stranke ne postoje. Postoje samo pojedinci koji se grupišu ponekad vezano za izbore, ali uvek na ličnoj bazi. Nije da nisu kritičari vlasti, daleko od toga. Ponekad imaju i jake informacije, ponekad daju jake dijagnoze političkog i društvenog stanja. Samo nemaju jedno – jasnu povezanost stava i stranačke organizacije. Kao što je primećeno na stanicama ovog lista, politički stavovi se u Srbiji dele ne po partijama, nego prema tri apela – za KiM, za Jankovića, i za Vučića. Ili rečju, nipošto ne potpisati, obavezno potpisati i treći, potpisati samo nešto, ali ne i sve.

U pojedinim međunarodnim krugovima procenjivalo se da je način da Vučić odloži malo pritisak oko Kosova, taj da izađe i da kaže da nema saglasnost drugih političkih stranaka u unutrašnjem dijalogu. Međutim, baš da stranci vide Vučića kako objašnjava da nema saglasnost u dijalogu, jer je protiv Jeremić koji ima dvoje ili troje poslanika koji nisu ni izabrani kao njegova Narodna stranka. Ili da je za sporazum samo Janković, za koga se koliko prošlog aprila činilo da ima svoju poslaničku grupu (Tepić, Živković i slobodnjaci), ali sada je sasvim izvesno nema, kao što je i Saša Radulović izgubio polovinu svojih? Boško Obradović koji više ni sam ne zna ko mu je u Radnoj grupi za KiM, a ko nije zbog koalicione avanture sa Radulovićem? Poslanici DS koji ne znaju ni ko treba da im bude lider stranke?

A da ovoj zemlji mnogo nedostaje organizovana opozicija primetio je čak i naprednjak Vladimir Đukanović, pozivajući „kolege poslanike“, protivnike vlasti, opa da se ne veruje, da se dogovore i da vrate parlament u normalu. To je moguće kao i da se grana na kojoj sedite i koju ste sami pretesterisali zalepi selotejp trakom. Tako da Vučić nema šta da se nada u srpsku Skupštinu, ali možda nešto pomogne kosovska. Iako su tamo razbili Samoopredeljenje u dva kluba, ipak oni ne odustaju od suzavca. Možda oni obore Tačijevu platformu, možda Haradinaju to još više odgovara i stvar se produži nadalje, te se i Vučićev dijalog pretvori u trajno stanje. I do daljnjeg bez razrešenja.