Čiji scenario?

U to vreme Vučićev scenario zvao se „24 privatizacije sa liste EU i Verice Barać“, a od tada ih je imao mnogo. Neke je sklanjao iz javnosti, a neke držao u fokusu što je moguće duže, stalno se usavršavajući u dramatizaciji i obradi. Ti su scenariji delovali kao erozija na doživljaj realnosti – medijska stvarnost više ne postoji sem kao badland (rđava zemlja), mesto gde više ništa ne uspeva. Svima koji su sada na primeru najnovijeg scenarija – „otkrivanje mehanizma lažne vesti“, primetili da se Vučićeva vlast dosetila fejk njuz-a treba čestitati na samozavaravanju. I to ne zato što su u Srbiji lažne vesti izmišljene i testirane odavno, već zato što uvek, ali uvek, u Vučićevim scenarijima pročitaju poruku baš kakvu žele.

Tako i sada – u najnovijem scenariju koji je vlast iskonstruisala kao neuspeo pokušaj opozicije da izazove proteste, inscenira nestanak novinara Stefana Cvetkovića, i smenu vlasti, sa elementima širenja panike preko društvenih mreža – vide Vučićevu poruku građanima da zaćute. Nema ništa pogrešnije od toga. Da građani zaćute, da nema njihovih psovki na Tviteru i Fejsbuku, da nema Đilasa, Jeremića, Obradovića i Jankovića, konačno da nema Danasa, Blica i TV N1, Vučić bi bio u ozbiljnom problemu. Ne bi imao sa čime da radi. NJegovoj vlasti, njegovim medijima a najviše svakom njegovom scenariju je potreban neprijatelj, to jest zaplet, i pokretač radnje, i poraženi na kraju. Kako bi ga drugačije pristalice sledile, kako bi ga drugačije bespogovorno slušali Stefanović i Gašić, kako bi Srpska napredna stranka prihvatila Brnabić za premijerku? I, kako bi inače Srbija prihvatila nezavisnost Kosova?

Šta je Vučićeve scenarije učinilo tako delotvornim – nema to veze sa tim da li im građani veruju ili ne? To što je Vučić postao zaista dobar novinar, što bi i pokojni Aleksandar Tijanić morao da prizna i da povuče svoje reči da su u tom poslu bili bolji i Vučićeva prva supruga i majka? Jeste, ali to ne bi bilo dovoljno, da nema novomilenijumskog talasa – novog srednjeg veka koji donosi internet, gde ima toliko informacija da mogu da se shvate samo ako se pojednostave, uklope u jednu jednostavnu i razumljivu priču. U scenario, dakle.