Crkva i NATO

Severna Makedonija je najmlađa članica ove Alijanse, u koju je zvanično primljena u martu 2020.

A nedelju dana pre nego što je objavljena odluka o priznanju MPC, NATO je održao vežbu „za slučaj prelivanja na Balkan“ rusko-ukrajinskog rata, na poligonu Krivolak u Severnoj Makedoniji nazvanu „Brzi odgovor“.

Beograd je odnosom prema Makedonskoj crkvi otvoreno i snažno, stavio do znanja, da po pitanju nečeg što je od značaja za NATO, ume da bude krajnje konstruktivan.

Kao plod toga moguće je da će uskoro doći do potpisivanje sa Crnom Gorom, takođe članicom Alijanse, Temeljnog ugovora o položaju SPC.

Ova odluka pokazuje prilagođenost realnosti, uprkos haotičnim porukama koje se šalju javnosti. A od javnosti donosioci odluka i ne očekuju razumni odgovor, samo osećanje prihvatanja u većini, i odbijanja u manjini.

Glavno društveno iskustvo koje je oblikovalo sadašnje donosioce odluka rođene 60-ih i početkom 70-ih godina (tu su i Vučić i Porfirije) je radikalno drugačije, nego što je bilo onih iz Miloševićeve epohe.

Miloševića i njegove drugove i drugarice je ključno oblikovala propaganda Titovog režima, a sadašnje donosioce odluka dugi društveni raspad tog režima, završen otvorenim ratom sa NATO.

Sada se oni tim iskustvom izvesno rukovode u prilagođavanu realnosti, čak iako nagađamo, imaju lične odstupnice, bilo u nekim Emiratima, bilo u carstvu nebeskom.

Recimo, iz te 1998. godine proksi rata sa NATO, kada sam zbog nečega, izjava ili intervju, ne sećam se tačno, išla kod tadašnjeg ministra informisanja Vučića u Vladu, dva detalja uvek pamtim.

Na kompjuterskom monitoru, tada veliki i beli, kao sadašnji monitori u bolnici, Vučić nije više držao igru šaha, nego neki opskurni sajt. I rekao mi je kako albanski hakeri stalno napadaju naše sajtove, ali će i on naći način da organizuje neke naše da uzvrate.

Drugi, da mi je održao dugo i besmisleno predavanje da mi novinari treba uvek da pišemo uz Kosovo reč Metohija, što ja nikad ne radim i neću.

Samo reći Kosovo je dovoljno. Mogla sam da se složim sa njim da je u ratnom, a i u svakom izveštavanju imenovanje važno, ali nikad tako da jaču reč upropaštavaš birokratsko-administrativnom.

Vučić će nesumnjivo nastojati da se prilagodi realnosti na sve načine, i u tome ima unutrašnju podršku koja mu je bitna.

Jedini ko je u opoziciji takođe pokazao sposobnost prilagođavanja Dragan Đilas, time što je posle izbora otišao kod Vučića na razgovor, od strane saveznika iz proevropske opozicije kažnjen je horskim otkazivanjem podrške.

Proevropska opoziciona javnost sada juri izgradnju opozicije kroz institucije (kao da je to uopšte moguće bez fer dogovora upravo sa vlašću), nove pokrete (kao i da je to moguće bez izbora, posećenog protesta ili barem gledanog TV šoua), nove koalicije (od postojeće), nove lidere u parlamentu (poslanici iz prethodnih saziva)… Sve ono što je bezbolno po Vučićevu vlast.