Da je Srbija osoba, da li biste više voleli da je to Aleksandar Vučić ili Milica Đurđević Stamenkovski?

Nije to tako besmisleno pitanje, kako možda izgleda, budući da smo imali slična tokom ranijih izbornih kampanja.

Samo su tada pitanja glasila malo drugačije, da li biste Vojislavu Koštunici smeli da ostavite stan na čuvanje ako putujete na duže, a Tomislavu Nikoliću decu.

Ili otprilike kome biste smeli da poverite svoj novac od predsedničkih kandidata, da morate.

U politici 21. veka, slika je sve, a Vučić je prošle sedmice u Skupštini još jednom pokazao da ume da je održava samo pod svojim uslovima i samo kada mu je na raspolaganju sve što drugima nije.

Iako se prosečan stanovnik naše države prirodno osetio loše, gledajući događaje iz parlamenta prvog dana, još je lošije kada je drugog dana
Vučić sve stavio pod kontrolu i imao još jedno svoje obraćanje javnosti.

Vladimir Orlić, predsedavao je tako Narodnom skupštinom, u svojstvu Vučićevog savetnika za medije.

Poslanici većine bili su poput obavezne publike na Vučićevim obraćanjima, a poslanici opozicije našli su se u ulozi „tajkunskih medija“, odnosno novinara koje predsednik nadmoćno „poklapa“ unapred spremljenim materijalom.

Prvog dana je bilo makar nekakve energije, iako poslanik Vladeta Janković dobro primećuje da, po negativnom naboju, taj elektricitet koji stvara vlast, nadilazi i razornu atmosferu iz saziva 90-tih.

Vučić sigurno zna da je u politici 21. veka slika sve, ali je isto tako pokazao i da nije sposoban da je stvori na iole pošten način, čak iako pokušava.

Ne ume da obezbedi ni privid privida nekog nacionalnog dogovora o francusko-nemačkom planu za Kosovo, ne ume da proizvede nikakvo jedinstvo sem veštačkog, nikakvu atmosferu sem iznuđene.

Pitanje je koliko će se to stranim zapadnim posmatračima dopasti.

Ukoliko se očekuje, kako to ističe ambasador Hil, da odluka o Kosovu bude dobrovoljna, biće to krajnje iznuđena, isforsirana i negativnošću nabijena lažna dobrovoljnost.

Možda je to Vučićevim zapadnim saveznicima dovoljno, moguće je i da cene da je to okej rezultat spram dosadašnjih ulaganja u Vučićevo održavanje na vlasti.

Ali, moguće je i da ta procena omaši, ne bi bilo prvi put. Čak je i izveštač nemačkog medija upotrebio za događaje u Narodnoj skupštini izraz „misleća desnica“, što je još jedno priznanje, da na sramotu levice, desnica mnogo jače pokušava da nešto sama misli, bila u krivu ili ne.

A u tom promišljanju, nije samo stvar u tome koliko je očitih neistina izgovorio Vučić, počev od te da je on prvi predsednik koji se usudio da pred parlamentom brani svoju kosovsku politiku, iako su to činili i Milošević, i Koštunica, i Tadić, pa čak i Nikolić.

Već je stvar u tome, da taj ko i misli, taj je u stanju i da stvara sliku, da u tu sliku učitava uzrok i posledicu, koja će postati prijemčiva mnogima do kojih dopre putem Interneta i društvenih mreža.

Nema Vučićevog Instagrama koji to može da spreči, i zato će posezati za više autoritarnosti kao i 2018, neće je snižavati kao 2021/2.