Da li će Srbija vojno intervenisati na Kosovu?

Dobro obavešteni pojedinci, koji su pre rata Rusije i Ukrajine, bili vrlo bliski Vučićevoj vlasti, smatraju da je srpski predsednik krajnje prevrtljiv.

I da jeste možda iza zatvorenih vrata razmatrao planove za intervenciju, ali da se nikad neće usuditi da je zaista izvede.

Da li neće? Spoljna politika Srbije u poslednje vreme uopšte se ne vodi u odnosu na članstvo u Evropskoj uniji, naprotiv vodi se u odnosu na tu moguću kosovsku budućnost.

I to logički, politički i strateški zasnovano. Zato su napadno i smireni inače strastveni sukobi sa Zagrebom.

Pridobija se koliko je moguće, ako ne savezništvo sa Hrvatskom, a ono barem neki prećutni pakt o nenapadanju.

Sa Crnom Gorom je na delu veliki povratak bratskih odnosa, mladi je crnogorski predsednik Milatović izričito istakao da mu je prvo odredište posle Brisela Beograd.

Dalje, ako je nemoguće da NATO izda dozvolu za takvu akciju Srbije, ko bi smeo da se zakune da neće biti prećutne saradnje dve vojske?

I takve vrste reagovanja Saveta bezbednosti UN, kojim Srbija neće biti prikovana na stub srama i izolacije kao 90-tih?

Jer, ako ne pre, barem od kad je Putin izjavio da Moskvi sasvim odgovara kosovski presedan, sve je vidljivija pukotina u kojoj Zapadu više i nije baš toliko jako i nepovratno stalo do nezavisnog Kosova.

Najzad, i u najvećem delu srpske opozicije zvaničan je stav protiv nezavisnosti Kosova, kako god se taj stav izvodio i čemu god da vodio.

Iz tog protivljenja ne može da izraste ubedljivo osporavanje te zamišljene intervencije, tako da se Vučić i sa unutrašnje strane dobro utvrđuje.

Kolege na Tviteru primećuju da je sve to ipak neozbiljno, da se ne može u podne govoriti o intervenciji, najavljivati zahtev UN-u za zasedanje, a popodne imati „bleja u Beču“.

To jest objavljivati slika iz kafića u Austriji. Međutim, tu greše.

Svako ko je živeo ratno vreme u Jugoslaviji 90-tih, zna da je stvarnost upravo baš takva, da slike banalnog svakodnevnog života idu uporedo, ruku pod ruku sa katastrofama i epskim tragedijama.

Nema tu ravne linije, nego upravo preplitanja normalnog i onog što to u potpunosti nije.

Iz tog uskakanja iz istorije u banalnost i nazad, ne može se ništa pouzdano znati o pravim namerama, naročito zato što ovde nisu u pitanju samo Vučićeva psiha, niti samo srpska politika.

Ima ovde i drugog, manje vidljivog lanca okolnosti, a deluje da onima koji taj lanac potežu, sve više i više odgovara nova preraspodela na Balkanu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.