Zvanično se tvrdi da je u Srbiji virusom korona zaraženo oko 12 odsto zdravstvenih radnika, dok je u Evropi taj procenat između 10 i 26 odsto, ali to su samo brojevi.
U njima se ne vide lične sudbine.
Oni ne pokazuju mladog doktora iz jedne bolnice u unutrašnjosti koji se zarazio na poslu. I virus preneo svojoj još mlađoj supruzi koja nije bolovala od hroničnih bolesti.
Ali u njenom slučaju kovid 19 je bio smrtonosan, njena pluća su otkazala. Njihovo dvoje dece, još bebe, ostali su bez mame koja ih nikada više neće zagrliti.
Niti se vidi to da, iako zaraženi na poslu, uprkos tome što je rečeno drugačije, zdravstveni radnici primaju 65 odsto plate, kao da su na „klasičnom“ bolovanju.
A zarazili su se, smatraju, najviše zato što je postojao kobni „prozor“ u pandemiji od barem dve nedelje bez dovoljno zaštitne opreme i testova za virus. Neki tvrde i da je koliko 5. marta glavna državna epidemiološkinja bila gošća na prijemu u organizaciji jedne strane ambasade sa još mnogo zvanica. I da tada nije pokazala nijedan znak ponašanja – na primer držanje odstojanja – kakav je posle propagirala.
Uostalom, bio je to dan kada je vladajuća SNS predala mnogo više potpisa za izbore od 10.000 koliko je potrebno.
Sada se dva meseca kasnije, izbori nastavljaju, zato što su oprema i testovi u međuvremenu nabavljeni, tako da se zaraza drži pod kontrolom. I samim tim nije opasna po političku kampanju.
Zdravstveni radnici imaju lica i lične sudbine, i za njih nema ko da se u toj kampanji zauzme, niti da ih zastupa. Niti za njihove siročiće koji će morati da odrastaju bez jednog roditelja.
Niko njih ne želi kao temu, oni su podređena klasa, i to treba i da ostanu u postojećem poretku stvari. U tom poretku tema je da li su više potresena deca predsednika Vučića zbog ruženja u medijima, ili opozicionog vođe Dragana Đilasa zbog pogrdnog skandiranja.
Da li je Đilas „ukrao“ šou Vučiću i uspeo da se ličnim nastupom poistoveti sa masovnim osećanjima pristalica opozicije, kao što Vučić to ume sa biračima vlasti?
U tom poretku klasna borba izrabljivanih ne sme da probije privid politike. Ne sme čak ni onda kada izbije svom silinom usled neke krize, kao što je pandemija. U tom poretku ljude treba održavati u veri da se nezadovoljstvo kuva, da samo što nije poteklo ulicama, da je promena tu negde, tek što nije stigla… I to što duže, po mogućstvu decenijama.
Da bi poverovali da su oni sami omanuli, da ih drugi nisu podržali, ili da se nisu dovoljno trudili.
Umesto da probaju sa ovim što mogu i imaju sada. A sada mogu da se kandiduju na lokalnim izborima, tamo gde se ljudi znaju, gde mogu da idu od vrata do vrata, gde im nisu potrebna velika okupljanja ni skupi nastupi, a ni veliki mediji.
Da probaju da se zauzmu za one koji su pod koronom morali da rade, zato da bi drugi mogli bezbedno da izađu iz karantina. Da se zauzmu za slabije, a ne samo za sebe.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.