Desnica i levica

Prvi u sledu je postojanje jedne operativne opozicione izborne liste, one koju predvodi Marinika Tepić.

Zajednički nastup umerene levice Dragana Đilasa i desnice Vuka Jeremića nosi energiju organizovanosti kakvu svaka smena vlasti neizostavno zahteva.

Možda to sad tako ne izgleda, ali ta energija će „zatrebati“ na izborima i posle njih.

Čak je i Vučić valjda prvi put od kako je postao svemoćan, za TV Pink uspeo da izrekne nešto nalik polupohvali toj „đilasovskoj“ opoziciji, odnosno „mejin strim strankama“, koje po njegovim rečima „nisu politički kriminalci“.

Jer, kad Vučić bude predavao, vlast ili deo vlasti, to će ipak morati biti politička opozicija „glavnog toka“, sa jasnom organizacijom, koja god tema pratila i nosila kampanju. A prateća priča dan po objavljivanju koalicije SSP-NS i manjih partnera, jeste blokada ulica od strane „građanske levice“.

Građanskom (prozapadnom) levicom je Nebojša Zelenović za govornicom kod Narodnog pozorišta, nazvao niz udruženja za zaštitu prirode koje su vrlo često pokretali i osnivali ljudi iz bivše, velike DS, pod odgovarajućim imenima.

Sva ta udruženja, uključujući dobro poznate poput NDB Dobrice Veselinovića, odnedavno poznate kao što je Ekološki ustanak Aleksandar Jovanović Ćuta, one koji upravo stiču poznatost kao što su Marko Oljača i i Savo Manojlović, oštro su krenuli u zauzimanje prostora.

Taj politički prostor im je Vučićeva vlast ostavila i prepustila usled svojih kontroverznih poslovnih poduhvata, kao što je najava rudnika litijuma.

Vučićevi su taj prostor ostavili „nebranjen“, uljuljkani sa jedne strane podrškom koju sad imaju, a sa druge zauzeti i opsednutim tihom interesnom borbom koja se vodi unutar njihovih redova.

„Građanska levica“ nije prezala da preduzme blokadu saobraćajnica, na šta se uprkos najavama i obećanjima, nije osmelila konzervativna desnica u liku Boška Obradovića, dok je bio u koaliciji sa Đilasom i Jeremićem 2019.

Radikalizam građanske levice Zelenoviću, Ćuti i Veselinoviću na izborima verovatno neće doneti glasova koliko oni očekuju. Ali će generalno pomoći opoziciji.

Jer, ako Vučić hoće da vlada kao Putin, onda mora i da hapsi kao Putin, i to kad su izbori, pa makar odmah posle tog izbornog dana oslobađao.

S tim što, onda u tim postizbornim danima, iza njega mora biti čvrsto njegov partijski vrh.

Ali, onaj koji je dosad uvek stajao čvrsto iza Vučića, koliko god ga nipodaštavali – Nebojša Stefanović, je sklonjen. To sklanjanje je predstavljalo i jedan od glavnih ciljeva velelepno zamišljenog izbornog kongresa SNS, trećeg događaja u nizu.

Tehnički skup naprednjaka je urađen savršeno, ali ono po čemu prevazilazi sve druge, pa i nekadašnje kongrese komunista, jeste krajnja izveštačenost. Spontanije od subotnjeg kongresa SNS sada deluju i zavrnuti rukavi košulje Borisa Tadića, u stilu kampanje Baraka Obame, i udaraljke plave boje, na mitingu DS u proleće 2012.

Objava Vučićeve predsedničke kandidature na samom kraju kongresa je vrhunac te promašenosti, uključujući i to što je Vučić kobajagi ostavio otvorenim ko će ga naslediti formalno na čelu SNS, posle izbora.

Za Vučića nije pitanje rudnika Rio Tinto isto što je pitanje verskog zakona bilo za Mila Đukanovića. Jer, u Đukanovićevom slučaju, reč je bila o poverenju NATO. Kod Vučića je reč o poverenju sopstvenih birača.