Đilasov dnevnik

U tom delu Đilas naime piše, kako ih je, nekolicinu iz vrha SSP, u jednom gradiću u Srbiji dočekalo sedmoro ili osmoro ljudi, isto toliko koliko ih je bilo u odboru DS u vreme Đinđića, sa istim čovekom na čelu te opozicione grupe.

I dalje je isti broj ljudi spreman da se suprotstavi diktatorskom režimu Vučića, koliko i nekad Miloševićevom, tom naopakom nastavku Titove diktature.

Koliko je teško razbiti diktatorsku kontrolu nad izbornim postupkom, budući da se izbori u diktaturi unapred odlučuju, na glasanje se izlazi samo potvrde radi, svedoče i žilave odbrane Titove diktature, od kojih se ni danas ne odstupa.

Tako levo-liberalni deo javnosti i dalje vidi u Titovoj sahrani krunski dokaz da je ta diktatura bila vrlo okej, a ne recimo da je to bila predstava, kojom su se svetski političari, opraštajući se od poslednjeg lidera iz Drugog svetskog rata, opraštali i od ustrojstva sveta koje je taj rat doneo.

A desni se i dalje bavi Titovim „istinskim“ ličnim poreklom, kao da Tomas Man nije napisao „Ispovesti varalice Feliksa Krula“, i kao da je u toj epohi bilo krajnje nemoguće da iko iz radničkog sloja „skine“ ponašanje više klase, naročito ako je za to prošao i obaveštajnu obuku u Moskvi.

Na osnovu takvog javnog mišljenja, sve političke razlike i sličnosti se svode na psihološke, na primer između Đilasa i Vučića, dakle, na pojedinačne karaktere u izvođenju političke predstave, kao i na građanski nihilizam (poništavanje) kojim se sa bezbedne udaljenosti statira u tom pozorištu.

Stoga je opozicioni deo javnosti rutinski upravo razočaran i ljut zbog raspada koalicije SPN, i odluke Đilasa i Ponoša da izbore 2. juna bojkotuju u Beogradu.

Istina je međutim, da se ova opoziciona predstava dobro i pametno odigrala. Nema ničeg lošeg u tome što je opozicioni raskol saopšten uživo u programu N1, jer je tako zadobijena pažnja publike, i njeno učešće. Nema ničeg lošeg ni u samom raskolu.

Birači sada mogu da glasaju za opoziciju bez Đilasa, ako to oduvek žele, mogu da bojkotuju, mogu da se opredele za one koji su im ideološkom srcu najbliži, jednom rečju mogu da se opredeljuju kako žele, sve je na stolu.

Neka je to višeglasje i prividno, ipak slabi diktaturu, pomaže i onima koji već čekaju da ona sama od sebe oslabi, kako bi na vreme ušli u politiku i izbore i „pobedili“.

Dobro je sve to imati i zbog usvajanja u UN Rezoluciji o Sreberenici, koje može dati sličan efekat kao pucnji u Franca Ferdinanda 1914. Igra se istorijska predstava, dakle.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.