Dobra vest

Dobra, pre svega zato što pokazuje da kad korona kriza hara, dotadašnja politička pravila prestaju da važe.

Stvar je samo kako će se i u čiju korist pravila promeniti i kome će ljudi u tim promenjenim okolnostima poverovati uz pomoć medija.

Opozicija u Srbiji, zahvaljujući bojkotu junskih izbora 2020. trebalo bi da ima mogućnost da promeni pravila, ma koliko delovala slabo, razbijeno i sa nikakvim rejtingom.

Naši opozicionari nisu američke demokrate.

Marinika Tepić je lepa i mlada za razliku od Nensi Pelosi, ali ukoliko u međustranačkom dijalogu, ne izbore jednu ali ključnu promenu pravila, onda opet neće imati čemu da se nadaju.

Naša opozicija već dve godine uporno traži medijske uslove kao suštinske, navodeći ljude da zaključe da je dovoljno da Vuk Jeremić, Zoran Lutovac ili Janko Veselinović dobiju svako veče po tri minuta u drugom Dnevniku RTS-a i Vučić je pobeđen.

Tome protivreči primer lokalnih izbora u Šapcu, gde medijska slika nije bila kao u drugim delovima Srbije, pa ipak Nebojša Zelenović nije uspeo da pobedi SNS.

Da se ima tih nekoliko minuta, rejting opozicije bi možda bio oko 20 odsto, što ne bi bilo dovoljno da uveri ljude da je opozicija jača od Vučića.

Tih 20 odsto međutim, Vučiću bi predstavljali problem unutar SNS-a.

Bitni i nezasiti igrači iz njegovog okruženja bili bi u stalnom preračunavanju trenutka da se otkinu od njega i pređu na stranu opozicije, uzevši tamo još više nego što im Vučić daje.

Medijski uslovi jesu bitni ali nisu presudni.

Opozicija bi, ukoliko joj je uopšte i istinski cilj da smeni/svrgne Vučića na izborima 2022. trebalo da traži određeniju i prostiju promenu pravila.

Mladi politikolog Mladen Mrdalj školski i idealistički predlaže totalnu promenu izbornog sistema (proporcionalni koji favorizuje najveću partiju da se pretvori u većinski, sa više izbornih jedinica), a Dverjanin Boško Obradović, lažno reformistički to slično.

Samo što takvi zahvati nisu ni realni ni mogući.

Opozicija bi na primer, mnogo više dobila, ukoliko bi zahtevala da se uvede neki softver za vidljivo brojanje glasova, tačnije platforma gde bi se na biračkom mestu unosili podaci u računarski uređaj i snimalo to unošenje.

I gde bi ti podaci bili odmah dostupni.

Tako bi onda opozicija mogla u isto vreme da „broji“ kao i RIK, i da recimo, pokaže fotografiju zapisnika ako se ne slaže broj listića.

Ako je digitalizacija, neka je onda i izborna.

U tom slučaju opozicija može da nastupi sa svojom platformom prebrojanih glasova, slično kao na avgustovskim izborima u Belorusiji.

Takođe, može da zatraži i spoljnu podršku.

Prethodni izbori u Srbiji sporni su isto kao i ovi američki na kojima je pobedio Bajden.

Kao što sada na svakom koraku možete čuti ljude kako podrobno objašnjavaju kako su „namešteni“ američki izbori, isto tako se i tokom naših poslednjih izbornih kampanja, stalno čuje ko, koliko i gde sigurnih i „kol“ glasova kome nosi i donosi.

Na sledećim izborima, ko bude imao uverljiviju platformu da pokaže veći broj glasova taj će biti pobednik i za time će se povesti i mediji, barem jedan broj njih.

Najzad, druga strana dobre vesti iz Amerike je mogućnost velikog povratka „demokrata“, što znači da će sada kod nas nanovo da bujaju ambicije Borisa Tadića, ili predsedničkih kandidata koji su u vreme Demokratske stranke bili ministri.