Dodik novi lider srpske opozicije

Vučić neće morati da stavlja potpis, ni on ni Ana Brnabić, na međunarodni sporazum o priznanju Kosova.

Niti će morati da uvede ukupne sankcije Rusiji, već će biti, kao i do sada, dovoljno da glasa za pojedine simboličke deklaracije.

Preko i uz pomoć Crne Gore biće Srbiji omogućeno da pristupi NATO, bez da ulazi u Evropsku uniju.

Vučiću i njegovima biće data neophodna podrška za dalji opstanak na vlasti, kao i određena finansijska pomoć.

Ali, Milorad Dodik će morati da bude pušten niz vodu, kao neko ko se isuviše otvoreno i prkosno približio Putinu.

Ako takva ili slična ponuda zaista postoji, Vučić ima jednu olakšavajuću okolnost, a imaju je i stanovnici Srbije.

Olakšavajuća okolnost za Vučića je ta što njegova opozicija nema i dalje lidera, kao i svih ovih godina od kako je Vučićeva stranka na vlasti.

Paradoksalna povoljnost po narod je što je u ovakvim vremenima, možda bolje imati lošeg i iskvarenog vladara nego drugačijeg, ko bi probao nešto pošteno da uradi.

Lošeg i iskvarenog svi veliki gledaju da drže u mreži kao ucenjivački plen, ali upravo zbog toga, stvari mogu da ostanu u ravnoteži, baš zato što se ne preteže ni na čiju stranu.

Loš vladar ni u košmaru ne pokušava da nešto uradi pošteno, zbog čega bi drugi smesta pokrenuli odmazdu, i u trenu nas pokidali.

A sve dok srpska opozicija nema pravog lidera, nekog ko bi kao predsednički kandidat izašao sa svojim brojanjem glasova (što nisu učinili ni Saša Janković, ni Zdravko Ponoš), Vučić je čvrsto u vladarskom sedlu.

Nije slučajno što Vladimir Đukanović plaši članstvo i klijente SNS time da se takav – jak opozicioni lider – može odnekud pojaviti i nametnuti, što znači siguran poraz naprednjaka na prvim sledećim izborima.

Zamislimo kontekst da Dodik izgubi vlast u RS, i da Jelena Trivić uspe ono što Svetalni Tihanovski iz očitih različitih okolnosti nije, da protestima smeni višedecenijskog vladara.

Sledovala Dodiku sudbina Nikole Gruevskog ili ne, sedeo on na predsedničkom tronu ili ne, posle toliko godina vlasti, on je politička činjenica od posebnog značaja.

Ako bi protiv razvlašćenog Dodika bio pokrenut neki istražni postupak, da li bi on kao Gruevski utočište našao u Budimpešti, ili pak u svojoj takođe domovini, u Srbiji i Beogradu?

Da li bi desna opozicija mogla da se pravi da Dodik onda nije tu, ili bi morala, i te kako da se osvrće na to?

Kako bi to videli birači SNS-a sve i da se Dodik poptuno povuče iz javnosti pod teretom korupcionaških istraga – pa verovatno vrlo slično kao i dok je stalno stajao prvi do Vučića.

A nije baš stajao zato što je Vučiću odnosio glasove.

Dodik ima iskustvo i u rušenju Miloševića, i u rušenju Koštunice, i u rušenju Tadića, a od mogućih korupcionaških istraga on bi se branio samo na jedan način, a to je da ga je Vučić izdao, kao i što je i Šešelja i Nikolića pre njega.

Neki opozicioni lider u tom slučaju, samo bi trebalo da ušeta na tron.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.