Duh Obrenovića

Najveći domet obrenovićevske Vučićeve veštine je u tome da vodi politiku na identitetskoj vekovnoj traumi, a ne na identitetu, srpskom ili evropskom, kao takvom.

On prosto ispostavi istorijsku traumu i čeka da se domaća, a posebno regionalna, nekadašnja jugoslovenska javnost navuče, što se uvek i desi.

Da ne bude sve u veštini, Vučić ima i sredstva, i to ne samo medijska, ima establišment koji je daleko najbogatiji u istoriji Srbije, kao što, ako bira izraelske agencije za stvaranje javnog mnjenja, zna zašto bira baš njih.

Dejstvo na javno mnjenje je takvo da niko u ovom trenutku ne može da stavi ruku u vatru i da kaže da li je Vučić „dao“ ili „nije dao“ Kosovo.

„Dao“ ga je Evropskoj političkoj zajednici, ali kako je i Srbija deo te zajednice, kao kandidat za članstvo, onda nekako ispada da ga i nije dao.

Ispada i da ga nije dao nepovratno, jer je i sama budućnost Evropske političke zajednice, nešto u šta nisu toliko sigurni ni njeni osnivači, francuski i nemački lideri, niti javno mnjenje njenih ostalih 25 punopravnih članica.

Na spoljnom planu nastupio je kao najbolji učenik zapadne politike koja toliko polaže na dogovore i sporazume, ali koja isto tako neverovatno lako ume iste da prekrši.

A na unutrašnjem, postupio je kao stari prevejani radikal, praveći od patriotske opozicije dubinski i neproziran instrument za potrebe svog manevrisanja u Ohridu.

Jer, posle onolike negativne kampanje SNS protiv Milice Zavetnice, Boška iz Dveri i Miloša Jovanovića iz Novog DSS, razumna procena je glasila da treba da „pevaju“ ako im na miting 17. marta, veče uoči Ohrida, dođe i hiljadu ljudi.

Međutim, okupila se masa, između pet i deset hiljada, a još od vremena SPO i Vuka Draškovića, toliko se ljudi nije odazvalo na poziv desne (neradikalne) opozicije.

To jest, tako je izgledalo u tom trenutku. Jedan, još od vremena SPO, iskusni posmatrač scene, u naknadnoj analizi na svom portalu, napisao je da je skup organizovan amaterski, a organizatori „nisu amateri“.

Možda, ali nisu ni toliko iskusni, mada se to teško može reći za Boška iz Dveri, koji ima reprizu svog protestnog proleća iz 2019. kada je bio član proevropske (Đilasove) koalicije Savez za Srbiju.

Uglavnom, u 18 časova bila je to masa i ozbiljan skup, da bi sat i po do dva kasnije, ispred spomenika Nikolaju Romanovu kod Male Skupštine, jedva hiljadu ljudi ako i toliko, ostalo da sluša besmisleno duge govore.

Šta je to značilo? Da su se ljudi su se razišli jer neće da slušaju govorancije desnih političara i aktivista, baš kao što i na protestima 2018/2019 nisu hteli da slušaju proevropske, pa je brojnost drastično opala?

Ili znači nešto drugo – da je SNS organizovao i ovaj skup, uputivši jedan broj ljudi za Sremsku Mitrovicu i Vučićev miting, a drugi za opozicioni skup protiv Vučića.

Jer, u toj SNS organizaciji se zna, dnevnica od hiljadu i po dinara, obaveza stajanja 90 minuta ili koji minut duže, i onda razlaz.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.