Elita

U tom trojstvu, neke pozicije deluju razumljive, na primer Vučićeva.

On namerno drži prividno otvoren front sa „elitom“, opisujući „elitu“ kao liberalno jezgro beogradskih intelektualaca, što se njega tiče, uglavnom parazitsko i nesnađeno u svetu i životu.

Iako je istina da je to njegov izbor ideološkog neprijatelja, baš takav kakav mu odgovara, jer ga predstavlja kao svetlog vojskovođu protiv odnarođenih zlih moćnika.

Poslovna elita, kao i tehnološka i kulturna, najvećim delom radi otvoreno ili prikriveno za Vučića i režim, i za to je dobro nagrađena.

Vučićev lažni rat protiv liberalne intelektualne elite, takođe je ideološki nastavak proglašenog rata protiv korone koji je u toku.

Jak vladar je nešto što se u ratnim stanjima podrazumeva i prirodno prihvata.

Zato je Vučiću važno i da se oni koje označava intelektualnom „elitom“ primaju na taj front i da mu uzvraćaju prihvatajući datu ulogu.

Otuda i njegova podbadanja tipa da je intelektualac onaj ko je dovoljno hrabar da kaže svoje mišljenje iako je suprotno vladajućem.

To da svakako, ali ne u ovom 21. veku koji se ubrzava na naše oči.

U ovoj novoj eri bilo ko može da kaže mišljenje suprotno od bilo čijeg na društvenim mrežama, uključujući i protiv osnovnih načela jedne ljudske zajednice.

Reći javno svoj stav može i svaki učesnik rijaliti programa.

Ali, zastupati neku ideju sa uverenjem da može da utiče na stvarnost i da ljudima donese nešto dobro, uprkos mogućim posledicama i pritisku, danas je teže nego u srednjem veku.

Jer, tada su pretile fizičke odmazde, sada preti „samo“ uskraćivanje udobnosti i zadovoljstava.

U slučaju Srbije i politike, intelektualac više nije onaj ko je dovoljno pametan da vidi vladareve manipulacije, nego onaj ko je u stanju da stvori neko rešenje za njih, a i da se lično založi za to.

Neko ko je dovoljno inteligentan, a i hrabar da „reši“ Vučićev režim u političkom smislu, a ne da ga tek „raskrinkava“ i „ogoljava“.

Neko kome nisu dovoljne tribine kao da smo na početku 20. veka.

Ko se ne zadovoljava održavanjem praznih skupova istomišljenika sa stalno istom publikom uglavnom ostarelih „prvoboraca“ borbe protiv Miloševića.

Kome nije najveći domet predstavljanje knjiga koje više niko ne čita, verovatno ni članovi porodice autora.

Neko ko ne pristaje da šalje u javnost stalno jedne te iste poruke, koje odavno ne mogu da dotaknu ni zatvorene grupe prijatelja, još manje da privuku druge ljude.

Neko ko je u stanju tačno da proceni stvarnost.

Najzad, i neko ko će istrajati.

Na primer, ko neće kao Boško Obradović štrajk glađu prekinuti posle nekoliko dana jer je to malo jači hrišćanski post, nego će, ako treba biti Aleksej Navaljni.

Neko ko će zaista verovati u to što radi, i čije fotografije iz saune u putinovskom stilu, sa drvenim krstom na golim grudima, neće dospevati (slučajno, namerno) u tabloide.

Ako sve to ne može, pa ne mora ništa ni da smišlja ni da radi, tu je Vučićeva moć.

Ništa lakše nego pokloniti joj se i prikloniti, uostalom, možda ništa ni korisnijeg trenutno u Srbiji nema ni za deo naroda i jedan broj intelektualaca i političara. Ali, samo trenutno.