Gorčina

Ljudsko pamćenje je varljivo, ali čini se da je pre četiri godine ispred sedišta Republičke izborne komisije u takozvanoj zgradi Male skupštine dežurala samo jedna policijska patrola.

Preksinoć je međutim bio postavljen ozbiljan policijski kordon, čiji pripadnici doduše nisu bili oklopljeni i opremljeni za razbijanje demonstracija.

Nosili su samo maske, ali su raspoređeni u gustom poretku i sa više punih policijskih i službenih vozila na parkingu. I taj prizor čini tu Vučićevu pobedu nezabeleženu u istoriji Srbije gorkom.

Jer, šta će ti dva miliona glasova ako tako brižljivo moraš da ih čuvaš – slično važi uostalom i za materijalno bogatstvo, čemu ako te čini svojim robom?

Naravno, Vučić tako ne razmišlja, a još manje da nešto slično oseća. Međutim, mora mu se odati priznanje vrhunskog majstora za kontrolu nad političkim životom Srbije, odnosno nad njenim građanima.

Ta se kontrola održava zahvaljujući određenoj vrsti političkog rascepa, koji na ovim izborima nije narušen. Naprotiv, oni sa obe strane te podele zadržali su svoje pozicije i interese, dok su najgore prošli oni koji su pokušali da je pređu ili da je zaobiđu.

U tom smislu, bojkot blok je pobedio u opoziciji – antivučićevski birači su jasno pokazali oko čije se zastave okupljaju, čak i kad im je to mrsko, a to je barjak Dragana Đilasa i saveznika. Samim tim što je odziv na biralištima spušten ispod 50 odsto, a u Beogradu i ispod 40 odsto, bojkot blok je opravdao svoju politiku.

Tačno je što kaže Đorđe Vukadinović da je to poluspeh, ali i to je bolje nego debakl kakav je snašao PSG i Sergeja Trifunovića i ostale neuspešne građanske opozicione projekte.

O ultradesnim ne vredi ni pričati, sem što bi zaista Vojislav Šešelj trebalo da se povuče sa čela radikala. On je, kako se primećuje, Vučiću i dalje dobar za rijalitije, ali ne baš u parlamentu.

Takođe, ne bi trebalo misliti da je ovo silazak dosističke zvezde Čedomira Jovanovića sa političke scene. On je Vučiću i dalje potreban za region, tako da se za lidera LDP može očekivati neko utešno mesto.

Najzad, vidno je da je bojkot politika, koju je osnažio Ričard Grenel objavom pred izbore da slede američki pregovori o Kosovu, omogućila Vučiću da vodi mirnu i kampanju u svojim okvirima neprirodno čistu. Neprirodno do besmisla u odnosu na to koliko okolo prljave političke borbe ima.

Najzad, pravi pobednik izbora, trećeplasirani Aleksandar Šapić, to je isto je bio i u martu 2018. Tada je osvojio isto mesto, dobivši glasova više od socijalista, a manje od Đilasa i Vučića.

Verovatno je na tim izborima ključ njegovog uspeha, tu se videlo da on ima glasačku bazu – Novi Beograd, i da je u stanju da je pridobije.

Šapić je u odnosu na Vučića, nešto slično što je bio Vojislav Koštunica u odnosu na Slobodana Miloševića. Dakle, po osnovnim crtama sličan politički profil, ali sa tom prednošću da spolja izgleda pošteno, dobro, neiskvareno…

Uostalom, sa toliko nametnutim Vučićevim okvirom, teško da bi birača mogao da privuče neko potpuno različit od njega, već isti on, samo bez tamne strane, bez zastranjivanja i mračne prošlosti…

U ovom trenutku Šapić niti ima podršku, niti izgleda ima volje da se ozbiljno suprotstavlja Vučiću.

Uostalom, ko je čuo šta je iko od njegovih odbornika u gradskoj skupštini Beograda uradio ili rekao u prethodne dve godine. Ali, to ne mora ništa da znači. Za sve koje vole istorijske odjeke i Koštunica je delovao bezvoljno.