Građansko i političko

I pisanje je uvek u modi, naročito jer tu zakoni stvarnosti ne važe, samo sloboda uverenja. Sada smo, recimo, zatrpani razdvajanjem građanskog i političkog. Prvo obitava u najvišim društvenim i duhovnim sferama kao komunizam nekada. Tu je čisti građanin sa nadidentitetom potpune solidarnosti, savršene nesebičnosti i ničim poremećene svesti o opštem dobrom. Sve ostalo pripada nižem svetu zla koje građanin nikako da se oslobodi, jer je moćno i zove se politika. Građanin je naravno podrazumevajuće za evropske vrednosti, ali pod svojim pravilima, pravila parlamentarizma je prozreo, to služi samo zlim političarima da vladaju i da se bogate. I zato građanin čeka veliku revoluciju, uzvišenu i uglavnom nenasilnu, ljude višeg kova koji će to sve da izvedu, e, a sad što se ljudi skoro 200 godina već time bave, pa tim gore po sve.

Na dostupnom nivou to radi ovako – iako bi Patkica da je išla sa Đilasom na listu u Beogradu, sada bila važna grupacija u parlamentu nadležnom za četvrtinu Srbije, njima je bilo važno da čuvaju sopstveni građanski mit. I to iako je bilo jasno da bi bilo sinergije. Kao što je i sad jasno da toliku pažnju Ibarski marš Lokalnog fronta iz Kraljeva privlači zato što peške dolazi ne toliko da se susretne sa Patkicom na Vidikovcu koliko sa protestom na Platou, koji je pokrenuo Đilasov Savez. Čuvari građanskog mita na našu žalost, nisu ništa manje uskih shvatanja od čuvara nacionalnog mita, i to do najsitnijih detalja. Ovi prvi mnogo vole, kao i drugi, da učitavaju sadržaje koji ne postoje. Na primer jedan od najuticajnijih predstavnika građanske Srbije tvrdi da je novinarka Studija B Barbara Životić ugasila profil na društvenim mrežama zbog hejtovanja, poput nekih holivudskih zvezda, što je proverljivo netačno. Nalog nije obrisala, uostalom oni u vrhu vlasti zbog koje je Barbara postala zaštitno lice Vučićeve medijske kontrole, jedva bi dočekali da te izraze mržnje politički upotrebe.

Kao što to upravo vrlo uspešno upotrebljavaju na slučaju Milene Ivanović. Sa udovicom Olivera Ivanovića je na Prvoj TV Jovana Joksimović napravila svetski intervju. Svetski, zato što se nije svađala, kao što se ovde uspešnost meri prema drčnosti u svađi, već je novinarski uspela na površinu da izvuče emociju. A ta emocija je da je Milena Ivanović jako uplašena. Oliverova udovica je hrabra u tom strahu, pominje i da ima poslednju odbranu – svoju „zlatnu arhivu“ sećanja i informacije. U Srbiji, zemlji ratnih udovica, kojoj zaista i nije mogao biti ozbiljan problem da prihvati gej premijerku, naći se na liniji vatre između tri strukture moći – srpske, albanske i crnogorske – kao Milena Ivanović je za ne poželeti nikom. Šta Milena misli da mora da uradi da zaštiti sebe i dete, apsolutno je njena stvar, šta god o tome pisali svi oni koji se izdaju za građane i za političare.