Hit jednog leta

U tome greše. Omašuju, sve iako gledaju pouzdana istraživanja javnog mnjenja, razmišljaju sa istim društvom u kafani, a i naslađuju se sličnim videima sa Tvitera i Tik toka.

Umireni su i zaokupljeni time što se opoziciona javnost, kao po običaju, kao i pred svake izbore, bili oni odlučujući ili ne, posvađala. Ne pamte da se ta javnost ništa manje žestoko nije međusobno razvaljivala i 2000. i 2012. kad je dolazilo do smene vlasti, od ostalih godina, kada je vlast bila reizabrana.

Suština nije u tome da li bi beogradski intelektualci i aktivisti podržali kninskog Srbina Ponoša ili starog Beograđanina Vladetu. Već je srž svega pitanje, ako bi bio toliko pritisnut da bi morao da preda vlast ili deo vlasti, koga bi Vučić izabrao za to od svojih protivnika, stvarnih ili nameštenih?

Vučić, ako bi bio primoran i toliko ugrožen da nema drugo rešenje, što ne shvataju u SNS, mogao bi dostojanstveno i dostojno da vlast preda upravo i samo Ponošu i Vladeti.

Oni su baš ljudi i karakteri kakvi bi Vučiću bili potrebni u tom odsutnom času, a posle šta bude biće. Pošteni, časni, i pri zdravoj pameti, onoliko koliko se u ovoj našoj Srbiji može.

Da, smejaće se na ovo i naprednjaci i oni koji zavise od naprednjaka, a i ostali.

U stvarnosti međutim, to stoji, kao što stoji i Vučićev mehanizam vladanja. Taj mehanizam se, uprkos buci koju sam stvara, a i onoj koju dižu njegovi protivnici, ne pokreće na prinudi. Ima prinude, ali nije ona glavni zamajac, niti bi mogla biti u jednom društvu sadašnjosti.

Glavni pokretač mehanizma je potreba. Zadovoljiti potrebu glasača, to je osnova vladanja režima.

Najviše su na udaru zato oni čije su potrebe male. Kako piše jedan kolega na Fejsbuku, ljubazno se od vrata do vrata u srcu Beograda, u Starom gradu, raspituju SNS momci i devojke, da li treba da donesu penzionerima lekove ili hranu, da li treba neka pomoć od Stranke, sa velikim „s“.

Slika SNS kampanje u korona godini 2020. bilo je pakovanja paketa u Areni.

Sada je ta slika mnogo produbljenija kroz razne isplate državne pomoći svim stanovnicima Srbije, posebno mladim.

Oni kojima je iskreno stalo do rezultata opozicije i do smene vlasti, ne bi trebalo da polemišu sa tim materijalnim potrebama koje je Vučić u stanju da zadovolji.

Jedina šansa opozicije je u tome što nisu sve ljudske potrebe materijalne i ne mere se u evrima i dinarima.

Ta druga vrsta potreba dolazi do izražaja kada se one osnovne materijalne namire. Vlast se lakše menja tamo gde su građani imućniji, nego tamo gde su siromašniji.

Potreba da se ne izda Srbija, da se bude od reči, da se ne popusti i ne odstupi pred praznim i sebičnim psihopatama, je sada postala mnogo šire rasprostranjena nego ranije.

Ako tako zaista jeste, to će odrediti tok i ishod izbora. Ako tako jeste, Ponoš i Vladeta će privući najveći mogući odziv, kakvu god kampanju vodili.