Ići ću na protest

Jeste tačno je da demonstranti budu usmereni u kružni tok koji nigde ne vodi. Baš kao što podela na prvu i drugu Srbiju u politici ne vodi ničemu, budući da se, kako je to dobro primetio Vladimir Ilić, u njihovom zajedničkom „krugu dvojke“, centru moći, donose sve odluke.

I sitne i sudbinske.

Jeste da taj scenario kružnog toka podseća na šetnju u zatvorskom krugu.

Jeste da se stalno nameću jedna te ista pitanja: ko predvodi tok, da li su to političari sumnjivih namera, glumci koji glume vođe, novinari koji izveštavaju sa „podstrekivanjem“, građani koji glume demonstrante sa psima i decom, omladinci „ubačeni elementi“ na honorarnim projektima, da li smo svi besplatni statitsti u nečijem prevratničkom planu koji se najmanje tiče nas…

Jeste da se od građana očekuje da imaju tačne odgovore na sve ove zapitanosti.

Ali mi, ili bolje da kažem, ja, nismo sazdani samo od građanstva. Ima tu i nešto malo srpstva, da baš srpstva. Za mene to znači stečenu ili urođenu spremnost da se ne beži od postradavanja i otpora, tim pre što se nikako ni ne može pobeći.

Mogu dakle bar toliko da „postradam“, što ću, iako presita tog jednog te istog protestnog doživljaja, ipak otići. Ne u nadi da će se nešto desiti, jer se ovaj nasilni režim dobro čuva od nekontrolisanog ispoljavanja sile, nego i zato što se opet ništa neće desiti.

Doći ne znači isto što i stajati na pruzi u besmislenoj blokadi i još besmislenijoj svađi sa režimskim ljudima. I režimski će ljudi izvesno doći, neki presvučeni u izveštače, neki gonjeni ličnom mukom, neki poremećeni manijom poltronstva, da otvoreno seire nad uzaludnošću datog okupljanja.

Doći ću makar na sat vremena, makar koliko budem imala živaca i strpljenja da budem.

Doći ću da pokažem otpornost na odustajanje od sebe, otpornost na pristajanje na njih, otpornost na pokorovanje međunarodnom kapitalu i rđavoj srpskoj vlasti. Zrno otpornosti makar, trunčicu.

Svako protestno okupljanje za te donosioce odluka, svaka gomilica tih zrna, ma koliko nas prezirali govoreći da svakog bogovetnog dana njihovog vladanja, neki idioti im se tu za nešto bune i protive, jeste talasić ili talas koji ih preplavi.

Gledaju iz drona i sa nadzornih kamera, izračunavaju snagu, pritisak i masu, suprostavljaju kontrastrategiju. I tokom svakog tog protestnog okupljanja ipak se desi nešto, a to je momenat kada njih moćnike, vlastodršce, stanovnike dedinjskih vila i vladaoce „kruga dvojke“, preplavi talas realnosti. Realnosti koja ih duboko uznemiri, koliko god krili.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.