Ide gas

Za predstojeću izbornu kampanju dobar je taj omladinski izraz „ide gas“, kao što ih dotiču i stihovi istoimene pesme „cele noći sam sa drugovima – kriminalnim krugovima“.

Kako izgleda početak izborne sezone? Na strani vlasti Vučić deluje smireno i sigurno. Na terenu je na kome se najbolje snalazi, ima medije, ima silu, ima kontrolu, ima nalaze istraživanja i može u pohod na birače, i u pobeđivanje gotovo nepostojeće organizovane opozicije.

Radikalska spretnost ga nije napustila, naročito kada je reč o tome da zavara posmatrače. Na primer, sigurno je da je ono što bi najradije i najpre izbegao svaka mogućnost sankcionih mera koje bi moćni Zapad uveo protiv njega lično. Drugi korak iza toga je neki sudski postupak, a neminovna posledica otkazivanje podrške i iznutra i spolja.

Polazeći međutim, od toga da su se ljudi, vremena, a naročito Zapad promenili, pri čemu se neke stvari nikad ne menjaju, Vučić „pliva“ zaista vešto. Na mogućnost da mu informacioni džin ukine Tviter ukine nalog, umesto da pokaže neki znak nesigurnosti ili zazora od takvog kažnjavanja, Vučić čvrsto inadžijski odgovora da baš jedva čeka da bude zabranjen na toj mreži.

I time šalje jednu od najsnažnijih mogućih poruka jezgru svojih dobrovoljnih birača. Oni ga oduvek doživljavaju kao nekog ko samo taktički sarađuje sa Zapadom, ali mu se strateški suprotstavlja, do tačke kada će to možda i otvoreno učiniti. Tviter se Vučiću tako zgodno a i jeftino, namestio da pokaže kako ga prkos i dalje drži, kao i u mladosti i da time uzvrati i poklopi ono opoziciono „on isporučuje zadate zahteve, a sad će oni zahtevati Kosovo“.

I ne samo na tom primeru, Vučić i dalje uporno održava dati politički okvir u kome protivnik, odnosno opozicija „radi za njega“ iz nehata, kritikujući ga, psujući ga, i prozivajući ga na pogrešan način na koji to uporno čini već deset godina.

Pogledajte uostalom, pogrešnost tog opozicionog zgražavanja nad „ispraćajem“ u vojsku sina medijskog tajkuna, vlasnika Informera.

Predsednik poveo svog sina na veselje pod šatorom, ljudi pevaju i vesele se, slika koja prosečnog stanovnika Srbije, udaljenog od sveta medija i beogradskog kruga dvojke, sama po sebi ni po čemu ne provocira na negativnu reakciju.

Kod opoziciono nastrojenih izostaje ta ključna prijemčivost ka tome šta većina u Srbiji vidi kao loše i pogrešno.

Jer, onda ne bi isticali šta je neko pevao pod šatorom, nego nedoslednost medijskog tajkuna, organizatora veselja koji kroji sudbinu drugih – zaposlenih, čitalaca, gledalaca. Pitanje bi bilo ne koliko je to primitivno, nego koliko je lažno. Da li je taj medijski tajkun, koji šalje dete u vojsku, veličajući rat, sam ratnik bio. Ili je strepeo što mu u dokumentima piše da je rođen u Mostu (Čehoslovačka), da policija ne pogreši čitajući Mostar, i pošalje ga prisilno u Vojsku Republike Srpske. Koliko je njegovo razmišljanje 2000-ih o razbijanju izloga Idee u Železniku, i neodlasku u Hrvatsku na more, u skladu sa navikom krajem 90-ih da se pritaji i ne izlazi mnogo. Da ne bi stvarno morao u rat u kome se stvarno gine.