Ikonični Balkan

Ikona kao slika duboko usađena kroz dejstvo masovne kulture, ima po tom tumačenju, krajnje prost zadatak. A to je da pridobije birače na izborima i mimo njih, kako se ne bi pobunili.

I kako bi nastavili da prihvataju niz međusobno suprotstavljenih stvarnosti – kao stvarne. I to kao da zaista mogu da postoje istovremeno, iako zdrava logika nalaže da tu nešto nije u redu. Nešto od toga jednostavno ne može da bude tačno, niti ispravno, a ni prihvatljivo.

Kako to izgleda kod nas? Zoran Panović te suprotstavljene stvarnosti zove uzajamno funkcionalni paradoksi. Na primer da se stalno očekuje nova kriza na severu Kosova, u odnosima srpske zajednice i albanske policije.

A ipak, da se, kao da je sve u najboljem redu, predsednik Srbije dogovara sa premijerom Albanije o Otvorenom Balkanu, i što slobodnijoj međusobnoj trgovini i ekonomiji.

Otvoreni Balkan je zato najotvoreniji u televizijskoj seriji „Nečista krv“ koja se prikazuje na Javnom servisu u udarno vreme.
To je ikonična slika srpske hrišćanske manjine u Turskom carstvu, koja pravi trgovinski savez sa poglavicama albanskih fisova radi prodaje stoke u Austrougarskoj (ikonična zamena za EU).

Ikonična politika su i murali Ratku Mladiću i Draži Mihailoviću. Očigledno da je njihovo prisustvo i dalje potrebno da bi se usmeravali društveni sukobi u po elitu, poželjnom pravcu.

Najzad, jaka ikonična politika bila je i blokada saobraćajnica tokom tri subote, kao slika zastoja i krize.

Ona konačno nadilazi i prevazilazi sliku na koju su se sveli takozvani građanski protesti protiv Vučićeve vlasti, sa mnogo oštrih reči, a bez ikakve ikonične snage.

Poslednju snažnu sliku sa takvog protesta poslala je brojnost na opozicionom mitingu 13. aprilu 2019. Tu je slika zgasla i nestala, sem kao predstava sitnog dometa. Na primer, kada su čelnici tadašnjeg SZS igrali fudbal pored zgrade RTS-a, ili kad nisu uspeli da se postave na sve ulaze u ovu TV kuću, kako bi „presreli“ Vučića.

U ikoničnoj politici slika neprijatelja je suština, jer je bitan doživljaj, a ne stvarni interes suprotstavljanja i njegova cena.
Zato je Savo Manojlović prvi ponudio jednu drugačiju ikoničnu sliku Vučića kojom se on može smeniti sa vlasti.

Sa važećom Vučićevom slikom to dosad nije bilo moguće, to je ikona tiranina, autokrate, ličnosti sa psihopatskim crtama koja se spletom okolnosti domogla moći koju ni po koju cenu neće napustiti i koja je spremna na baš sve. Ikona nesmenjivosti.

Uticajni deo kulturne elite drži takvu Vučićevu ikonu kao štit iznad svoje društvene oaze, koja ostaje samo oaza. Ne proširuje se na društvo, na glasače, na opšte raspoloženje, niti se povezuje sa nekom spoljnom podrškom, osim koliko da oaza ostane sigurno ograđena.

Manojlović je ponudio jednu drugačiju sliku – slabog Vučića koji popušta kad je nateran. Kada je ispričao da ga je predsednik dok su trajale blokade pozvao telefonom i rekao da će sporni zakoni biti povučeni, Manojlović nije izdao pravovernu opozicionu borbu.

Naprotiv, učinio je borbu mogućom van zacrtane oaze, a Vučića pobedivim, uprkos ubrzanom nastojanju da se ikona vrati u prvobitni doživljaj kroz javnu polemiku sa poznatim rediteljem.