Imati pravo na strah

Po simbolici – srpskim zastavama, po govornicima, a i po jakom patriotskom raspoloženju, to je više nego očigledno.

To nije obična politička desnica, ona za koju niste sigurni da im polovinu publike nije „pozajmila“ SNS, kao na mitingu 17. marta 2023. u Beogradu.

Iako ima prisutnih pojedinaca, to dakle, nije desnica političkih stranaka poput Dveri, Zavetnika, Novog DSS-a i POKS-a u čiju iskrenost nikad ne možete da budete sigurni, ali zato možete u prevrtljivost.

Još manje je to desnica krajnih ekstremista, upitne psihičke uračunljivosti, ali gotovo neupitnog porekla iz „epruvetice“. To znači iz laboratorije neke od službi, što uključuje i poluprivatne kombinacije nekog od njenih političkih šefova.

I jedni i drugi su u kontrolisanoj predstavi zvanoj politička scena Srbije, imali jasno dodeljene uloge bauka. Čim bi ih odigrali, i zaigrala se druga predstava, vraćani su u „epruveticu“, odnosno na pravu razmeru slabića na margini.

Ipak, to ne znači da protivnici desnice nisu imali pravo na svoj istinski strah.

U ovom trenutku desnica koja je u pokretu protiv litijuma, iskazuje najozbiljniji dosad stepen organizovanosti i odgovornosti.

Ova desnica iskazuje i sposobnost kohabitacije sa suprotnom stranom, sa delovima establišmenta, levičarima i liberalima, što ukazuje na vrlo ozbiljno organizovanje protesta.

Takva kakva je sada, ova antilitijumska desnica se u ovom trenutku pokazuje kao sve ono što dosad nije bila – kao platforma za široke radničke slojeve, i što je za svaku društvenu promenu važno, za omladinu.

Trenutno, što ne znači, da će i ostati tako, antilitijumska desnica nadmoćna je po dve linije po kojima je do sada uvek bila laka meta levičarima i liberalima.

Prva je tvrdnja da desnici nije stalo do drugih ljudi, da nema saosećanja, već da se priprema za isključivo lično preživljavanje u svetu.

Okupljanja pokazuju suprotno, da desnici samo nije stalo do licemernih suza i lažne, po njenom shvatanju, slike sveta.

I druga je upiranje liberalne javnosti da dokaže da je strah od toga da Srbija postane rudarska kolonija, prazna fobija.

Desnica međutim, isto tako i levica, ima pravo na strah, i na veru da je njen strah opravdan, a svet kakvim ga vide, budući da u njemu žive i rade, stvaran, stvarniji od liberalnih bajki.

Najzad, ako nas je komunizam ičemu naučio, to je da je vera a ne strah, od presudne važnosti, da pobeđuje taj čija je vera čvršća, taj kome vera pomaže i kome je potrebna, i to u svakodnevnom životu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.