Imenuj i posrami

Kao vučićevac Đukanović je govorio naravno, o đilasovskoj opoziciji, ali je opisao tajnu uspeha svoje Srpske napredne stranke. Niko dosad kao napredni radikali koji imaju i svoje liberalno krilo – Ana Brnabić, i svoje izvorno – Aleksandar Martinović, kao i svoju biznis ekipu (Bratislav Gašić, Siniša Mali) nije iskorišćavao tu magiju reči tako brutalno.

Kao što globalni naftni džinovi ojade neku afričku zemlju periferije isušujući njena naftna polja za 20 godina, dovoljno bogata da za 120 godina obezbede i profit kompaniji i zdravstvo i školstvo i plate stanovništvu, umesto toga ostavljajući bedu, oružane sukobe i pustoš, tako i SNS izrabljuje „imenuj i posrami“.

Može se tome dodati i „ponizi, poplaši, pokori“ i razna druga teška osećanja sračunata da ljude nateraju da zanemare druge, da se bave samo sobom, svojim nezadovoljstvom i preživljavanjem.

Pojedini primećuju da SNS liči na piramidalne banke, te da kao i u slučaju te lančane finansijske prevare, vlast naprednjaka može da traje sve dok ima prostora da se širi.

Čim zafali ljudi koji stalno prilaze partiji donoseći kvote glasova, a blizu smo te granice, SNS će naglo i brzo da padne. Ali, šta ako ta granica ne ide kroz broj glasova za SNS iz svake mesne zajedničice u Srbiji? Šta ako se SNS širi spolja, poput globalne kompanije kroz projekte „mali Šengen“, „put svile“, „Berlinski proces“ i druge?

I kao u svakoj globalnoj kompaniji zato pitanje izbora 2020. može biti puko osvežavanje brenda/imena. I glasiće da li će predsednik Vučić imati smelosti da unese novi unutrašnji pokretač. I da posle Tomislava Nikolića 2017. godine, izvrši prividnu dubinsku promenu, tako što će nekog iz prvog ešalona SNS-a skloniti iz partije, vlasti i javnog života.

Već neko vreme očekuje se da to bude neko poput Nikolića, iz izvorno radikalskog jezgra, a da će se liberalna ekipa u kojoj su i „žuti“ preletači poput Vesića, ne samo održati nego i zadobiti još veću ulogu. Najjači u izvorno radikalskom jezgru je Nebojša Stefanović, ali ne samo što kao ministar on komanduje policijom, nego je on i Vučićevo drugo ja.

Doduše, i za Svetozara Marovića se smatralo da je bio drugo ja Mila Đukanovića, pa je ipak suđen i nalazi se u političkom azilu u Beogradu.

Vučić je zasada izvesno dostigao Mila Đukanovića u jednom – potrebniji je on Zapadu nego Zapad njemu. To će možda značiti i da će jedan Nikolić biti dovoljan SNS-u i za ove izbore, da neće biti ni potrebno „žrtvovati“ nekog drugog. Moguće i zato što je opozicija u Srbiji slabija i jadnija nego opozicija u Crnoj Gori, ali ne samo zahvaljujući sebi, nego i građanskoj javnosti.

Jer ta je javnost vrlo spremna da prihvati igru „imenuj i posrami“, smatrajući da je moral nedvosmisleno na njenoj strani. I uzdajući se neodustajno u dve kolone levo-građanskoj i desno-nacionalističkoj protiv Vučića. Ako smo do 2017. i imali razumljivu zabludu o te dve kolone, 2020. zaista ne treba više da tu zabludu negujemo.

Protiv Vučića i SNS šansu ima samo neko ko je van te podele i ko umesto imenuj i posrami, može da vodi kampanju imenuj, zato što voliš (Srbiju, slobodu, ljudska prava…).