Iznenađeni i kandidovani 1Foto: Luca Marziale / Danas

Ovih dana zajednička reč za vlast i opoziciju u Srbiji jeste iznenađenost.

Prvi su iznenađeni Đilasovim putem u Vašington, drugi su iznenađeni sopstvenom ulogom i kandidatom za predsedničke izbore.

Iz ugla praćenja političke borbe, ne zna se čija je iznenađenost lošija gluma.

Vlasti, koja je sebi bliskim tabloidima doturala Đilasove fotografije iz sa raznih lokacija, od Beograda na vodi do Trsta, i sa raznim ljudima, od Sergeja Trifunovića do Saše Vukadinovića, sada je odjednom zatečena slikom njegovog susreta sa Gabrijelom Eskobarom.

Toliko su svi na toj vlastodržačkoj strani zatečeni da prosto osećate koliko su odahnuli – jer ništa tako ne drži njihovo glasačko telo na okupu, kao taj doživljaj da je opozicija proamerička, a njihov predsednik Vučić, kakav god da je, prosrpski.

Drugačija je vrsta iznenađenosti na opozicionoj strani, tamo nisu odahnuli, nego im je zastao dah, u iščekivanju šta će sad da se desi, i u prijatnoj jezi, pa da li je moguće, da su spolja provalili da u Srbiji postoje samo dve opozicione stranke koje su u stanju da ugroze Vučićevu vlast.

To su Đilasova SSP i Jeremićeva NS.

Jer, ako je moguće da su „provalili“, to ne znači da ranije nisu shvatali, nego da im nije trebalo da shvate.

Ako im sada treba, šta je posledica, da li dolazi vreme preokreta i talas promena, koji će ih povući sam po sebi, već i zato što su se namestili da budu građanske platforme, platformice, uticajni pojedinci, neformalne grupe, demokratski ostaci bivše vlasti…Ili samo pisci koalicionih sporazuma kao nekad davno „kućni savet“ bračnog para Drašković u sastavu Milan Božić, Ivan Kovačević i Bogoljub Pejčić?

„Iznenađeni“ dakle, od „saznanja“ da izgleda sadašnje Bajdenova administracija želi da vrati Vučiću milo za drago, time što je on potpisivanjem dokumenta u Beloj kući pomogao kampanju njihovog rivala Trampa.

Koliko god su prijatno iznenađeni, ipak su u opozicionoj javnosti, uporno nastavili da sabotiraju sami sebe stavovima o predsedničkom kandidatu.

Kad neko kaže, a nije član stranke koja mu je naložila da tako govori iz taktičkih razloga, kako je izbor predsedničkog kandidata opozicije jedno 16. korak posle dogovora o svemu ostalom, ispoljava čudnu i neobjašnjivu tupost.

Čim se održavaju predsednički izbori, kandidat je sve, on je okvir i nosilac kampanje, odnos prema njemu je suština dogovora, a ne obrnuto.

Nominacija u predsedničkim sistemima je pola pobede, ako ne i cela. Zamislite da je Vučić u jesen 2011. rekao da će SNS prvo dogovarati saradnju sa Vulinom i Karićem, a potom odlučiti hoće li da kandiduje Tomislava Nikolića ili recimo, ženu kandidata?

Zamislite i sad pogrešnost tog stava da zajedničkog predsedničkog kandidata SSP i NS treba držati u tajnosti do raspisivanja izbora?

Čemu?

Ako će ga uništiti Vučićeva mašinerija, od raspisivanja izbora do glasanja sasvim je dovoljno vremena za to.

Kandidat može biti samo onaj ko će da pobedi tu mašineriju, koga ona neće uništiti nego će on preusmeriti njeno dejstvo.

Nema tu šta da se krije, uostalom šta ako slučajno kandidat pobedi? Pa on će i dalje morati da se nosi sa SNS i njima bliskim medijima.

Čega se zapravo opoziciona javnost boji, da li toga da bi Zdravko Ponoš zaista mogao da uspe na predsedničkim izborima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari