Kako sam oterala Svetislava Basaru iz Danasa

… kao i zbog sve učestalijih dubara glodura Draže, koji je na udarnim stranama rubrike Dijalog, tamo gde pišu najbolja Danasova i spoljnosaradnička pera, stao objavljivati sublesaste članke polupismenih anonimusa koji su iznosili dokaze o mojoj moralnopolitičkoj nepodobnosti i mojoj tesnoj saradnji sa Vučićem.“

Ovako glasi rečenica Svetislava Basare, koju on povremeno piše na različite načine, ali je ponavlja i u usmenim gostovanjima na TV.

Kako sam tačno oterala Basaru iz Danasa?

Isto onako kako nisam uspela iz Dnevnog telegrafa (vlasnik ubijeni Slavko Ćuruvija), gde je svojevremeno prvi put doveden da piše dnevnu kolumnu u svojstvu glavnog političkog pisca novog srpskog društva u nastajanju.

Dotadašnji Dobrica Ćosić kao dobar prepisivač ruskih klasika, te Vuk Drašković kao loš prepisivač ruskih modernih pisaca, nisu više mogli da zadovolje ukus i potrebu za širenjem uticaja od strane nove „poslovne zajednice“.

Prepisivač postmodernih francuskih pisaca bio im je baš po meri.

Umeo je da brani krvavi način kojim se gomilaju lična bogatstva poučen primerom svog tasta „pesnika iz belog mercedesa“ Brane Crnčevića.

Jednom doveden na poziciju glavnog pisca, neminovno je da strahuje da iz te pozicije može biti išutiran.

Od stalne zebnje, decenijama kasnije dospe se i u stanje i da se puca iz svih oružja na vrapce.

Pucanjem se predupređuje da budete oterani, isto kao što se napregnuto prate znaci kada bi to zaista moglo da se desi.

Da li je znak ponašanje nekog „Đilasovog novinarčića“ koji ne stane mirno i smerno da vam se divi, nego kaže da pišete gluposti poput one da „žene nemaju dušu“?

Ipak, godinu dana kasnije, znak stiže kroz obraćanje predsednika Vučića, koji o prodaji Danasa Junajted grupi urednije izveštava javnost nego o pregovorima o ulasku Srbije u EU.

I zato nastavljate da budete potrebni „poslovnoj zajednici“ tako što ćete joj podastriti sebe kao žrtvu Danasa.

Od vremena Dnevnog telegrafa, „poslovna zajednica“ je izrasla do basnoslovnih razmera i može „kupiti“ ne poziciju glavnog pisca, nego glavnog čega hoćete u Srbiji.

Samoubeđujete se da ste uradili pravu stvar za karijeru, i da ćete tamo gde dolazite – Kurir, uneti respekt kritičke inteligencije, a oni vama pružiti nebeski tiraž, i podrazumevajući honorar.

A majmuni koji pominjete u objašnjenju „otkud ja u Kuriru“ su tu da bi se primali i polemisali.

Trebalo bi ipak imati u vidu dve stvari, jedna je o Kuriru, a druga o majmunima.

Prva, kao neko ko uredno čita i kupuje Kurir, ali samo i isključivo kad objavljuje tekstove i serijale koje piše Jelena Spasić o škaljarskom i kavačkom klanu, tvrdim da i pod jarmom „poslovne zajednice“ uspeva, uprkos svemu i svima, da naraste novi naraštaj dobrih i sjajnih novinskih pisaca.

U ovih 15 godina samostalne Srbije, oni su, ne samo Jelena, neželjena spisalačka elita, mlada generacija koja u datim okolnostima piše odlično, mnogo bolje, poštenije i originalnije nego što je Basara ikada.

Njihovi su tekstovi sirova građa za dramaturge, scenariste, filmadžije…

Oni su dar sa Balkana, stvaraoci i pokretači nove kreativne industrije i novog vremena, pred kojim će kad-tad u budućnosti morati da ustukne i „poslovna zajednica“ i njeni tripovi o nadmoći.

Drugo je u vezi s majmunima.

U, što bi rekao Panović, kultnom filmu „Odiseja u svemiru 2001“ grupa majmuna koja bulji u obelisk iz kosmosa, dođe nešto kao kritička inteligencija, oni se oslobađaju straha da ih obelisk neće pojesti.

Ali na kraju pobeđuje stvaralačka inteligencija, tako što jedan od njih grabi kost, moguće i kost predaka, stvarajući sopstvenu ruku i oruđe kojim će menjati svet.

Najzad, pišući o majmunima, supi, svojoj malenkosti kao šarmantnoj žrtvi agresivne seljančure Lukač, Basara može ako hoće da pominje i Đilasa, odnosno pomenuće ga onoliko puta koliko pretpostavlja da se to od njega traži.