Kako su SNS i njen vođa Vučić preuzeli proteste protiv nasilja

SNS i njen vođa Vučić upravo su preuzeli proteste protiv nasilja, uspeli su da razdvoje pristalice pobune i povod za nju.

Koliko god da se činilo nemogućim da to naprednjaci urade još koliko pre mesec dana, o čemu sam, ispostaviće se, potpuno pogrešno, pisala i u ovim tekstovima, upravo im je to pošlo za rukom.

Nizom mahom prividnih ustupaka masovnoj društvenoj pobuni koja je izbila posle dva masovna ubistva dece i mladih u školi u Beogradu i u selima oko Mladenovca, povratili su kontrolu nad srednjom klasom.

Simbolički, to je najzad potvrđeno objavom grupe advokata porodica žrtava da ne žele taj Anketni odbor Skupštine o zločinima, koji je tražila i vodi opozicija.

SNS je zadržala srednju klasu uz sebe, bez obzira, ili baš zahvaljujući tome, koliko je uzajamnog laganja i prećutkivanja, bilo potrebno da se i SNS i ta klasa uzdignu zajedno, i kolika je bila velika želja da se sa tim više prekine.

Pogledajmo malo unazad.

U septembru se navršava 15 godina od kako je SNS nastala, izdvajanjem frakcije proruskih radikala koji su podržali pristupanje Srbije Evropskoj uniji.

Svojim glasovima u Skupštini su dali većinu za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, učinivši to šest meseci pošto su zapadni saveznici u februaru 2008. proglasili nezavisnost Kosova.

Sporazum je stupio na snagu 2013. dakle, po dolasku SNS na vlast.

Ta 2008. trebalo je da bude tačka najvećeg i najdubljeg sloma moderne srpske države. Ali, ispostavilo se da ipak nije bila, Srbija je preživela.

SNS jeste toj novonastaloj Srbiji dala nekakav politički obilik izgradivši i proširivši upravo srednju klasu, kao i javnost, medije, društveni ukus…

Mafijaški, reketaški, prevarantski, udvorički, rđavo, kukavički nasilan i diktatorski oblik, sve se to može reći i sve je možda ne samo tačno nego je i gore i crnje od toga.

Ali, nije cela slika, jer prosta je životna istina da je i to, takvo bolje nego rasulo i ništavilo, u kome je isto tako, Srbija mogla da završi.

Opoziciji je zato za pobedu nad SNS i Vučićem potrebno da stvori i primeni i drugačiji koncept Srbije, stvarajući drugačiji umni sklop birača, građanina, klase, ukus javnosti…

I to treba da izgleda dosledno i hrabro, nikako tako da se krene od juriša na Vučića, a završava jurišem na botove, najniže u hijerarhiji SNS-a.

Ako opozicija nije kadra da stvori novog birača, novu klasu, pa potom i novu Srbiju, onda joj ostaje ono što kaže u ironiji Saša Paunović, večno čekanje da se saveznici iskrcaju na Balkan.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.