Ko će rasti a ko padati

Po jednom, Vučić više nema gde. Dolazi novi saziv Skupštine, koji za razliku od starog pred kojim se zaklinje, nema 220 poslanika da mu zdušno odobravaju, nego 93 iz desne, leve i manjinske opozicije, spremnih na juriš ka svom političkom usponu.

A taj uspon, po tom razmišljanju, vodi Vučićevom padu s vlasti, pre svega iz tog razloga što je on doživljen kao nesposoban da vlast deli. Pravno Vučiću više neće biti moguće da se ponovo kandiduje za predsednika. Ili da menja lagano Ustav radi produžavanja mandata ili biranja predsednika u parlamentu.

Politički mu neće biti moguće da se preseli na funkciju premijera 2027. jer će opozicija biti ta koja će zadobijati većinu. I to tako što će prvo Đilas na izborima 2024. redovnim lokalnim, i vanrednim beogradskim, a i neka široka opoziciona grupacija, prvo uzeti vlast u prestonici.

Po drugom mišljenju, za opoziciju se može ponoviti tapkanje u mestu kao i posle izbora 2016. A dokle god Vučića bude služila lična instinktivna i makijavelistički racionalna procena, njegova vlast će se produžavati.

Zadržimo se na ovome, pogledajmo kako je reagovao i procenjivao po pitanju produženja gasnog sporazuma sa Rusijom. Obnarodovan je tačno u vreme kada se stvarna ratna sreća preokrenula, pošto su Rusi ušli u Azovstalj, osvojili Marijupolj i krenuli u ofanzivu.

U medijskom prikazu Vučićevog dogovora sa Putinom lukavo se ističe reč „nafta“ a ne „gas“, što nije slučajno, budući da i zapadne demokratije kupuju naftu od azijskih autokratskih režima.

Putinov i Vučićev dogovor „naftna formula“ laički podseća na uzimanje kredita po euribor kamatnoj stopi, povoljno je, ali može da se drastično promeni ako evro krene da slabi.

Vučić je tim dogovorom ostao čvrsto pozicioniran kao i dosad, a nade da će biti pritisnut od strane nemačkih političara se mogu pokazati jalovim.

On na primer, može da im uzvrati nekim energetskim sporazumom za Kosovo, i tako im omogući da nemačkoj i EU javnosti prikažu uspeh po pitanju pritiska na Srbiju.

A rast opozicije je upitan, kao što je bio i posle izbora 2016. kada je došlo do bespoštedne borbe između DJB i Dveri, kao „nove opozicije“ i stare nastale iz DS, sa liste Za pravednu Srbiju i Čeda-Boris-Čanak.

Odnos snaga na početku je bio izjednačen, ukupno 29 na prema 29 poslanika, a rezultat je bio jedino prepoznatljivost Boška Obradovića iz „nove opozicije“ i lični rejting Marinike Tepić iz „stare“.

Ako je sada glavna podela na za i protiv sankcija Rusiji, onda stranke van vladajućeg bloka koje se protive sankcijama imaju 47 poslanika, a koje su za sankcije 46.

Ukoliko težište borbe bude unutar svakog bloka ko je najjača stranka (Narodna 12 poslanika, Zavetnici 10, su najbrojniji među protivnicima sankcija, dok na strani onih za sankcije Đilasov SSP ima 10 koliko i Lutovac), to neće dati zamah za rast podrške nikome na opozicionoj strani.

Tako će se samo održavati postojeće stanje i opšte raspoloženje da je (loš) Vučić nezamenljiv.