Ko kontroliše Nestorovića?

Jedno javno pojavljivanje posle izbora 17. decembra – na proslavi Dana Republike Srpske, jedno saopštenje za javnost, okačeno samo na sajtu, da se predsednik Srbije poneo autokolonijalno kada mu je ambasador SAD preneo obaveštenje da Priština kupuje američke rakete Džavelin, i Nestorović već ima gromadnu pažnju političke javnosti.

Reč je o odnosu uloženog i dobijenog, kada se na sto TV pojavljivanja i bezbrojna saopštenja dobije novi poen prepoznatljivosti, nije isto kao kada se to postiže bez ičega.

Naravno, niko ko se ozbiljno bavi politikom i medijima ne veruje, u „organsku“ i spontanu pojavu Nestorovića, već ispostavlja teoriju ko ga kontroliše.

Najčešće, da je to Vučić koji je Nestoroviću i njegovoj raznolikoj grupi sa marginalne desnice „dopustio“ uopšte da se pojave na izborima.

Isto kako je ta rampa podignuta tako lako može biti i spuštena, smatra se, ali zastupljene su i kontrateorije.

Na primer, Nestorovićeva lista je jedina prava ruska politička opcija u Srbiji, ili – nije to baš sasvim samo ruska, malo je i opcija Republike Srpske, odnosno Dodika.

Po trećoj, to je „stara služba“, odnosno veterani duboke države koji su svojevremeno učestvovali i u osnivanju DS, i u osnivanju SPO, sve dok im slični projekti tokom brutalnog srpskog višestranačja, nisu slavno propali.

Od Nestorovića se dakle, očekuje da se pokaže ko ga kontroliše, kao i to da on pokaže kako ne kontroliše svoje birače i da ih na neki način osramoti, kako bi dao za pravo aktivistima glavnog toka, koji im se rugaju na društvenim mrežama.

Očekuje se takođe, da pokaže i da on sam ne kontroliše uopšte Aleksandra Jerkovića, onog koga je u ime svog udruženja kandidovao za gradonačelnika Beograda, ne očekujući valjda ni cenzus.

I da će se taj Aleksandar možda dogovoriti sa druga dva Aleksandra, Šapićem i Vučićem, ali tako da Nestorović ispadne glavni krivac i rušitelj opozicije.

Sve to možda jeste tako, ali možda se i pokaže da je jedna od većih postizbornih greški prozapadne koalicije Srbija protiv nasilja, bila ta, što oni nisu pokušali da budu ti koji mogu da preuzmu kontrolu.

Što nisu pozvali ili otišli na noge Nestoroviću i pitali da li bi pomogao borbu protiv nameštanja izbora, umesto što tu pomoć željno očekuju od Evropskog parlamenta.

Jer Nestorović nije ni Saša Radulović, a ni Boško Obradović, on je drugačija politička emocija, koja traži i drugačiju kontrolu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.