Koga „svrbi“ Boško

Vođa Dveri im je problem na više načina. Prvi je nesigurnost šta im donosi svetski tok. Obradović je poslednji put došao jesenas u parlament Srbije u žutom prsluku. A demonstracije „Žutih prsluka“ u Francuskoj u političkoj vezi su sa tamošnjim Dverima – Nacionalnim okupljanjem Marin Le Pen, koja je upravo osvojila više glasova na izborima za Evropski parlament od Makronove Republike u pokretu.

Nijedno pak merenje ne daje Obradoviću samostalni cenzus. On je imao i potpuno promašenu kampanju prošlog proleća sa Sašom Radulovićem, na beogradskim izborima. Od logoa – slagalice nesloživog, do toga kada su njih dvojica plovili Savom i Dunavom. To je neprijatno prizivalo izraz „brod ludaka“, bacajući u zasenak svaku drugu poruku.

Međutim, način na koji Vučićevima sve više smeta Obradović nije njegova stvarna snaga, već „udarna moć“, odnosno sposobnost da pridobije opštu pažnju. I tu ih on jedini, od svih u opoziciji, podseća na sopstvenu političku mladost. Obradović jeste slika i prilika naprednjaka dok još nisu postali ovo što su sad.

U njemu vide ono šta su bili, znajući u šta su se tačno pretvorili. Ono što spočitavaju njemu – da se 20 godina bavi politikom a da ništa nije postigao, to su bili i oni. Dobijali su glasove kao on sad pažnju, a bili su van establišmenta, svakako van njegovog najbogatijeg dela. Proizvodili su doživljaj kao i on sada, da su, iako političari, bliži narodu nego vrhuški. Izgledali su osujećeno, kao što i on sad izgleda, ali u skladu sa osećanjem sputanosti od strane zlih i potkupljenih kod većine ljudi, posebno onih zaposlenih u državi – od bibliotekara do policajaca. Uspevali su da pridobiju postojanu podršku upravo na masovnim osećanjima nepravde i izloženosti jednom nečovečnom sklopu kojim gospodari gola sila bogatih.

I zato nipošto neće da se priča ponovi, sada na njihovu štetu, i kada su postali najmoćniji i najopasniji establišment u Srbiji ikada. Nedopustivo im je da neki Štefan File, iz budućeg saziva Evropske komisije, primi recimo delegaciju Saveza za Srbiju u kojoj je i Boško Obradović. Onako kao što je pred njihov dolazak na vlast primao Tomislava Nikolića. Od takve slike do nekog prosipanja glasova iz džakova i čestitanja pobede opoziciji iz Brisela kratki je put.

Otuda ta lavovska lavina negativnosti protiv sada sasvim malih Dveri, koje jedva da imaju tri poslanika u parlamentu. Lavina u kojoj se sladostrasno, ali neiskreno učestvuje, jer se tako posebno ističe „civilizacijska razlika“ između sebe i Boška. „Civilizacijsko razlikovanje“ znači nedostatak političkog razloga, ili napora da se taj razlog nađe, i svodi ljudi na zaostale, što su je li članovi Dveri, i naravno one druge – napredne. Svodi ih, koliko god se busalo u grudi na temu vrednosti i drugih opštosti.