Koliko je Vučićeva vlast stvarna

Ali, Vučić nije noseći deo te konstrukcije, on je samo održavalac slike, i to vrlo uspešan, toliko da možda ni njemu samom nije jasno, kako sve to postiže. Noseći stub je novi čovek, glasač 21. veka, onaj kome se Vučić prvenstveno obraća u svom neprekidnom medijskom prisustvu.

Onaj čiju političku svest Vučić otelotvoruje, pomažući se nalazima ispitivanja javnog mnjenja i sledeći lični instinkt. To je osoba potpuno različita od pripadnika jugoslovenskog naroda, kakvi su počeli da izčezavaju 90-tih, da bi sada bili svedeni na tragove postojanja, uglavnom u kulturi i delu regionalnih medija.

Isto tako, vrlo se razlikuje se i od Miloševićevog birača 90tih, koji je bio prelaz između nestalog Jugoslovena i dolazećeg Vučićevog glasača.

Vučićev glasač je u odnosu na njih psihički promenjen isto kao i prostor oko Beogradske železničke stanice.

Naizgled tu je ta stanična zgrada, dobro poznata iz partizanskih filmova na primer, ali ona je samo kulisa, iza koje su nove građevine i „nova“ istorija u liku ogromnog spomenika Stefanu Nemanji.

Vučić može da ode u političku penziju, kako i sam ponekad preti svojim glasačima. Može se, kako nagađa beogradska čaršija i povući na neku međunarodnu poziciju (i biti zaštićeni lobista), može čak biti podvrgnut i nekom sudskom postupku.

Ali, politički postupak stvaranja te nove društvenosti, je nepovratan, i ponovo može biti preusmeren samo u slučaju novog rata.

I bez Vučića na vlasti, u bilo kom slučaju njegovog mirnog odstupanja, gotovo sve ono što nervira deo opozicione i kulturne javnosti, izvesno bi ostalo, možda bi se čak i pojačalo.

Za razliku od ocene Miloša Jovanovića iz Novog DSS, da Vučić godinama brižljivo gradi politički proces, koji ga uspostavlja kao autoritarnog vladara, moglo bi da se utvrdi obrnuto.

A to je da je proces taj koji je gradio Vučića. Ili, prosto govoreći, domaćim i stranim interesnim grupama, poslovnoj zajednici, bio je nasušno potrebno autokratski obezbeđeno primirje u kome bi nastavljali da posluju i profitiraju, sa što manje smetnji. To je jedina srž procesa.

I Vučić im je to obezbeđivao, bolje nego bilo ko drugi, proizvodeći konstrukte za sve ostale, i za one koji ih prihvataju, a i za te koji ih se gnušaju.

A stvarnost je toliko nevažna i na nju smo svi zajedno postali toliko neosetljivi, da rađa čiste bizarnosti. Bizarnost je na primer, kad na Sajmu knjiga, u blizini fensi napisa Open Balkan Wine Vision, postoji štand Fondacije SNS Za srpski narod i državu, na kome besplatno možete da preuzmete luksuzni primerak časopisa Napredak. Isti su autori, uglavnom, kao i isto tako luskuznog časopisa Smisao, koji je nekada izdavao Miloševićev SPS.

Ili kada na obeležavanju slave naprednjaka, fotoreporter FoNeta uslika Sinišu Vučinića, člana SNS, protiv koga je vođeno više sudskih postupaka, u pozadini iza Tomislava Momirovića i Miloša Vučevića.

Slika koja nezdravo podseća na onu koju je na sahrani Badže 1997. uslikao Peđa Mitić i na kojoj se vidi Arkan iza Miloševića.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.