Koliko poznajete Vučića

Može se samo naknadno zaključivati na osnovu razvoja događaja, ili pod uslovom da se bude lično uključen, u smislu prisutan neposredno kada se svetla pozornice ugase, dakle kada se kamere isključe.

Manipulacija je previše jaka i previše sveobuhvatna. Odavno nismo kod Marksa i Hegela, mi smo kod Kanta i to do daljnjeg. Nismo ni blizu da prevaziđemo tanscendentalni idealizam u vučićevskoj obradi stvarnosti.

Unapred dati obrazac prostora i čula (zapad-istok, ukusno-odvratno u potrošnji politike), vučićevska propaganda koristi kao kalup u koji smišljeno i planski ubacuje doživljaje i reakcije stanovnika Srbije.

To što Vučićev plan nije genijalan, i svakako se tiče toga da zadrži moć i da ta moć mora biti zaštićena, ne znači da joj naziremo izvor, tok i kraj. Naročito kraj, koji je ipak samo pitanje vremena, uostalom tako je i kod Kanta.

Verovatnoća je velika da će se to dogoditi, kada Srbija bude najranjivija, i kada istorija bude došla po svoje, a ona uvek dolazi po ono što najviše volimo.
Razliku između ukalupljivanja viđenja događaja i Vučićevog naknadnog tumačenja u vezi sporazuma o Kosovu, pokazuje koliko se mnogo možemo iznenaditi. I koliko ništa nije onako kako izgleda, a opet i jeste.

Vučić je pred Šolcem, na primer rekao da je iznenađen što se pominje međusobno priznanje Srbije i Kosova, jer to nije bila evropska platforma, nego je to američka doktrina od pre tri godine.
Znači od 2019, godine u kojoj je počeo da se priprema Vašingtonski sporazum Beograda i Prištine, u funkciji predsedničke kampanje Donalda Trampa.

U toj i sledećoj 2020. godini, u našoj stvarnosti nije bilo te doktrine, već samo „ekonomske normalizacije“. Međusobno priznanje korišćeno je jedino u kontekstu da je u „opticaju model dve Nemačke“.

Ali, isticano je baš suprotno, da i Kosovo i Srbija mogu da imaju svako svoju stolicu u UN, a da se međusobno ne priznaju (baš kao Istočna i Zapadna Nemačka). I da Amerika nije za nemački model, nego za ekonomski.

Izgledalo je i da Vučić daje baš sve od sebe da progura taj „ekonomski sporazum“. Pevala je Ana Brnabić sa Trampom savetnikom Ričardom Grenelom, sipalo se vino u dekanteru iz Kejmp Dejvida…

Izabran je parlament sa dvotrećinskom većinom koji je mogao da izglasa Ustav u kome piše i da je Srbija na Antarktiku.

Činilo se da Vučić postaje Americi važniji i od Mila Đukanovića, i da je zato spreman da sedi koliko god na hoklici u Ovalnom kabinetu. A potom, kad je Tramp izgubio izbore, opozicija je likovala, jer Vučić odigrao sve pogrešno, i sada mu predsednik Bajden, šalje Kristofera Hila, te će se sa predsednikom Srbije drugačije razgovarati.

Ali, da li je to stvarno? Šta ako je Vučić jedva dočekao staru i njemu dobro poznatu liniju američke administracije? Sa kojom ume da sarađuje, ako treba i na štetu Nemačke, naročito baš tako.