Kontrola ekonomske krize

Sada zbog rata na istoku Evrope, srpska ekonomija je baš kao i svetska, u stanju lebdenja kamena hitnutog uvis, pre nego što počne da pada.

Procene ko će sve biti pogođen i kako će postradati, kad krene poniranje, su oprečne.

Škola ekonomista levičara je mišljenja da će najmanje postradati oni koji već najviše stradaju, na primer u Čadu će se taj sunovrat osetiti najmanje, jer je tamo beda, te je beda.

Najviše će se osetiti pogođenim, po toj školi, oni koji žive udobno i lako, a to su srednje klase na Zapadu.

Meni proživljeno iskustvo 90-tih i početka 2000-tih, ipak govori suprotno. Oni koji najteže žive, biće na prvom i najvećem udaru, a to je i narod Srbije.

I u vremenima rasta, tek kada se bogati premnogo obogate, njima iole i mrvicu bude lakše.

Uporedimo li sa korona krizom, to znači da će predstojeći ekonomski slom biti kriza svih viđenih kriza plus novi činilac, koji će nas sve iznenaditi, iako je sasvim u skladu sa logikom zbivanja.

Da li ćemo biti zatečeni opštom panikom zbog pada vrednosti nekretnina ili pada vrednosti novca, ili zbog nestašica hrane, ili zbog nečeg čertvrtog, znaćemo tek kad se zahukta, uprkos tome što je to neko negde već izračunao.

Izračunao, kao što je i Zoran Radovanović u knjizi „Grip“ iz 2010. godine opisujući protokole za psihološko reagovanje u slučaju pandemije naveo stavku „naučnik ludus“, a to je pojava nekog lekara koji će osporiti zvaničnu medicinu i mesijanski zavoditi ljude protiv nauke, a to vam je pojava Branimira Nestorovića 2020.

U Srbiji je slom 90-tih počeo slomom tekstilaca, sada se zatvorio zbog bankrota lanac Si Ej prodavnica, pokazujući koliko je sve isto i koliko sve nije isto.

Budući da je naš politički sistem sultanat, podređen volji vladara, mnogo će zavisti od Vučićevog ličnog doživljaja i osećanja za korist i štetu.

On je korona krizom dobro upravljao, budući da potom ne samo što nije izgubio izbore, nego ti izbori nisu osporeni, ni spolja ni iznutra.

Verovatno će sada okupiti sličnu vladu „jakih muškaraca“, zadržati premijerku Anu Brnabić, i osloniti se na stručno znanje ministra finansija Siniše Malog.

Njegovog najopasniji mogući protivnik i dalje nije iz opozicije, nego iz SNS-a.

Na primer, ukoliko gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić bude uspeo da izvrši svoju „antikorupcijsku akciju“ smenjivanjem pojedinih gradskih zvaničnika, i da izgradi ličnu popularnost na tome, on bi u nekoj budućnosti mogao da ponovi Vučićev uspon na vlast.

Dragan Đilas u pokušaju da opoziciono deluje kroz isticanje ekonomskog patriotizma i zagovaranja ekonomskih rešenja, jeste na dobrom tragu budućih dešavanja.

Njemu međutim, nedostaje da tu usmerenost uskladi sa datim političkim životom, i ne samo njemu.

Čini se da su i on i Zdravko Ponoš svojevremeno „razbijali“ mehaniku, ali su, kako bi rekli đaci, „operisani“ od biologije.

Za politiku mehanika nije dovoljna, važna je i „organska“ povezanost sa narodom čija se podrška traži.

Vuk Jeremić je makar pustio prednost onima – Vladeti Jankoviću i Siniši Kovačeviću – koji se razumeju u jezik i dramu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.