Krunisanje Bokase

Bila je to prva Đukanovićeva predsednička inauguracija i za taj događaj je Demokratska stranka organizovala prevoz za novinare autobusom iz Beograda i smeštaj na Cetinju. Neki od njih nisu baš dobro prošli, snimatelju Studija B razbijena je kamera tokom demonstracija koje je predvodio Momir Bulatović. Nakon što su se demonstracije smirile, iako tamo nije bilo predviđeno njihovo prisustvo, Draškovićev telohranitelj Zvonko Osmajlić, otvorio je beogradskim novinarima vrata banket sale, koju je Đukanović već bio napustio. Od svih tih detalja, 20 godina kasnije, jedino je na Đukanovićevoj drugoj inauguraciji u subotu bio ponovo prisutan Drašković.

Sve ostalo je drugačije – Đukanović je postao primer lidera koji je uspešno zamenio stari identitet Crne Gore koji god bio, novim evropskim i prozapadnim. Čak je u njegovoj državi organizovano i jedno suđenje za korupciju na najvišem nivou – Svetozaru Maroviću. Prema dostupnim informacijama, Marović je utočište od tog procesa potražio u Beogradu, lečeći se po srpskim bolnicama. Politički izvori u Beogradu oprezno spekulišu da Aleksandar Vučić i Đukanović nisu više u tako dobrim odnosima kao ranije, ali ne i zašto. Da li zbog Marovića, ili zato što beogradska vlast smatra da je prilično podmetnula leđa za Đukanovićev proevropski identitet sa „faktorom inostranosti“ u događajima u oktobru 2016. godine, odnosno javnom potvrdom da je bilo pripreme državnog udara u Crnoj Gori uz umešanost srpskih i ruskih državljana? Ili možda pak što neke zajedničke poslovne investicije navodno ne napreduju prema planu. Uglavnom, Vučić je maja 2017, još dok on sam nije položio predsedničku zakletvu, primio lidera prosrpske opozicije Andreju Mandića, izdavši posle toga samo šturo saopštenje.

Ovog proleća Vučić je poslao poruku da to sa zamenom kosovskog identiteta evropskim kod Srba neće ići tako jednostavno, kao što je možda išlo u Crnoj Gori. A i da svakako neće ići brzo – za to su možda potrebne decenije vladavine velikog reformatora, kao u slučaju Đukanovića. Kao što smo videli, Vučić je uz Putina i izraelskog premijera stajao 9. maja na Crvenom trgu i na paradi i u šetnji Besmrtnog puka. Zagledani u veličine slika koje su nosili, posmatrači su previđali činjenicu da Putin i Vučić jesu dva ratna druga. Obojica iz svojih prethodnih političkih života imaju iskustvo sukoba sa Zapadom, odnosno NATO. Vučić, kao ministar informisanja dok je sa Miljkanom Karličićem razmatrao kako da ruši albanske sajtove 1999, a Putin, ranije kao kontraobaveštajac u Istočnom Berlinu. I dok ruski predsednik svakako skupo naplaćuje to što je postao Zapadu glavni neprijatelj, i spoljni i unutrašnji, Vučić sigurno takođe neće sebi obarati cenu. Praveći od evrointegracija Srbije stalni dramatični prelazak od Istoka ka Zapadu koji se nikad ne završava i nikad nije konačan, Vučić će nastojati da proizvodi politiku koja će ga dugo, dugo držati na vlasti. I to što duže, što više najavljivao svoja povlačenja sa ove ili one funkcije.