Kurti kao Milošević

Srbi na Kosovu na čelu sa Vučićem u Beogradu, stavili su se u ulogu Albanaca iz 1990, u pokušaju da primene albansku politiku samoopredeljivanja i oslobađanja od vlasti koju doživljavaju kao nepravednu i tlačiteljsku.

U tom ključu Kurti postaje tamničar, odnosno albanski nepopustiljivi Milošević, i ta mu uloga prilično leži.

Uostalom, pre tačno tri godine, u oktobru u vreme drugog pokušaja dolaska na vlast, Kurti je u svojstvu zvezde balkanske politike u usponu, izjavljivao da na Balkanu nema rata bez Srba, i mira bez Albanaca.

Da li Srbi mogu da rade isto što i Albanci pre 30 godina, i čemu to u ovom vremenu vrlo ubrzanih ishoda vodi?

Odgovor je da ne mogu, ali ne zato što su isuviše nejedinstveni, ili zato što nemaju ni izbilza toliku spoljnu, zapadnu i regionalnu podršku, kao što su je imali Albanci.

Oni to ne mogu iz sasvim drugačijeg razloga – jer je ovo potpuno drugačije geopolitičko vreme, kao i ljudi, toliko različito, da ni sami Albanci više ne bi mogli da ponove svoju borbu protiv Jugoslavije i Srbije.

Ta borba može samo da se koristi kao mit, uostalom Kurti je neštedimice politički troši, obrazlažući to što Srbima osporava pravo na samoopredeljenje, time da na Kosovu postoje samo dva faktora, albanski narod i srpska država (mit iz 1990).

A nikako dva naroda koja bi trebalo da sklope održiv dogovor o tome kako da nastave da žive zajedno, kao što i žive (ratuju, umiru) kroz vekove.

Sadašnjost je toliko drugačija, i zapljusnuta, kada je i o kosovskom društvu reč, naletima unutrašnjeg nasilja, za koje ni Kurti, ni bilo koji drugi albanski vođa, ne nudi nikakvo drugo rešenje sem nastavka krize i rata sa Srbima.

Rastuće nasilje nad slabima, nad devojčicama, devojkama i staricama, dopire kroz teške slučajeve do javnosti i medija, predstavljajući izraz duboke krize samog albanskog društva, čija tradicionalna osa posrće pod nabacanim nanosima novog političkog identiteta.

Tako Vjosa Osmani ćaska na prijemu sa Nensi Pelosi, Vljora Čitaku tvituje da je iz kuće Starka u poslednjoj sezoni „Igre prestola“, dok se u stvarnosti odvijaju bespomoćni protesti protiv silovanja.

Sa druge strane, Vučić otelotvoruje proračunato i smišljeno, tradicionalnu osu srpskog identiteta. On nije samo, kako kaže Žarko Korać, patrijarhalni otac koji zavodi red tako što grdi i bije, već dodaje i drugu, Srbiji uvek potrebnu dimenziju – a to je otac koji preseče, štiti i brani.

Budući da je 400 godina Srbija bila turska kolonija, savremeno rečeno, ova dimenzija uvek odnosi prevagu, i donosi olakšanje, makar i pogubno i pogrešno.

Uz to, pojedini desni analitičari, tvrde da se srpska politika sastoji iz 40 odsto zapadanog uticaja, 40 odsto rusko-kineskog i 20 odsto arapskog. Po njima, ovi poslednji drže kontrolni paket akcija, i naginju rusko-kineskom delu.

Najzad, samu visoku predstavnicu EU Fon der Lajen, Vučić dočekuje više kao bogatu ali škrtu tetku, čije skromne darove treba hvaliti iz dužnosti ali ne previše, nego kao stvarnu saveznicu. Za razliku od Angele Merkel koju je uvek dočekivao kao veliku državnicu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.