Lepomir, Dejan, Saša…

To što su pobede sitne i nad domaćom opozicijom, a ne one istorijske kojima teži u vezi sa Kosovom, ne znači da nisu slatke. Jer, posle rijaliti gladijatora Lepomira Bakića koji je postao Đilasov saveznik, posle Dejana Bulatovića nosača Miloševićeve lutke koji je prestao da bude saveznik Saše Jankovića, a i usled konačnog raspada organizacije Saše Radulovića, šta može reći veliki šef?

Može se smejati, možda ne onoliko i onako kao Marko Đurić na nemontiranom snimku Medija centra u Čaglavici. I može da kaže – da li svako misli da može da bude političar? Da nađe pare za partiju? Da nađe prostorije i ljude? Da organizuje da mu ljudi budu poslušni? Da mu donose informacije? Da pravi skupove i događaje? Da kontroliše medije i upravlja javnim mnjenjem? Da dobro proceni kad da pravi savezništva, a kada da ih raskida i izdaje? Koliko god da je veliki šef zabavljen i ma koliko da pravi kreatori ovih opozicionih debaklova mogu da budu zadovoljni zbog toga, nešto je ipak neupitno. A to je da nije reč samo o totalnoj šteti za opoziciju.

Totalnoj, zato što oni koji su procenili da je na delu nekakva Đilasova suptilna taktika uvođenja rijalitija u opozicionu borbu, u liku Lepomira Bakića, potpuno greše. Nema tu suptilnosti, ni borbe – rijaliti je izmišljen i proširen u isto vreme kada i Gugl i društvene mreže, upravo zato da očuva postojeće političke odnose. Kada su ljudi dobili priliku da se brzo povežu i organizuju, samim tim i da zastupaju svoje ideja, koncept ideologije je razvaljen. I na njegovo mesto postavljen psihički život pojedinca i lažna borba između njih. Lažna, jer oni nemaju ni približno iste šanse, kao što ih nemaju ni u pravoj realnosti. Rijaliti je tu samo da pruži sveopšti utisak društvene šanse, koja nigde ne postoji, sem u „scenariju produkcije“.

I stoga se ne može politički zastupati da Vučićev režim uskraćuje šansu na fer političku borbu, i privlačiti pažnja Bakićem, sve i da je primljen u širi organizacioni krug Saveza za Srbiju. To jest u takozvanu konferenciju kojoj mogu da pristupe valjda svi, ako potpišu tri uslova – da prihvataju program od 30 tačaka, da će učestvovati u aktivnostima SZS, i – pazite sada – da neće narušavati ugled Saveza.

Na delu je međutim, i totalna šteta za vlast, samo što će se ona tek ispoljiti. Opozicioni prostor jeste obesmišljen i usitnjen, ko može napamet da odgovori u koliko frakcija su se razišli radulovićevci, ili koliko ih je bilo pa otišlo kod Saše Jankovića? Ali, to ne znači da ne postoji. To samo znači da taj prostor čeka nekog iz vlasti. Nekog ko će da se meteorski pojavi, da ponudi jaku priču, prema iskustvu iz drugih država, to su po pravilu dokumenti i snimci. I ko će se ponašati rušilački i nekontrolisano u skladu sa svojom meteorskom političkom brzinom.